Odakle je došla ideja da baš lutka bude motiv u tvojim slikama i na koji način je
ona povezana sa ljudima?
Odluka da motiv lutke bude na slikama može da signalizira moju sklonost ka nejasnim i
difuznim, nejasnim aluzijama i odvojenost od stvarnosti. Lutka mi se u tom trenutku učinila kao dobar filter preko koga bih se mogao slobodnije izraziti. Na taj način pokušao sam izbeći
direktno obraćanje kao i iznošenje jasnih poruka. Smatram da umetnost treba da uskraćuje
upravo to. Nije cilj da objasni svet ili da pruži sumnjivu pomoć, već samo da postavlja pitanja ili izaziva raspoloženja.
Metaforično, kako bi opisao, napravio razliku između odbačene lutke i prihvaćenog čoveka bez emocija?
Za razliku od lutke kojoj je dodeljena jedna uloga, čovek se odlučuje da svoje umnožava… On ovde naliči na kameleona koji je u stanju da se svakim korakom prilagođava, zabašurujuci ono što on suštinski jeste. Mislim da se savremeni čovek potvrđuje kroz bekstvo, prividi odnose pobedu nad suštinom. Odatle i utisak napuštenosti, ispraznosti.
Da li bismo mogli reći da je takav čovek koji je ispunjen prazninom maroneta?
Da, on jeste marioneta gledano spolja, ali bih posmatrao takvog čoveka iz drugog ugla.
Interesuje me njegova perspektiva, mene takav čovek asocira na akrobatu-šampiona
samobmane koji bi da se ostvari preko svojih sposobnosti ili zasluga, prepoznatljiv po
preterivanju, on se troši ne vodeći računa o svojim potencijalima i svojim granicama.
Dlanovi lutaka okrenuti ka gledaocu. Slučajnost ili priroda materijala ili prikaz odbačenih ljudi, ljudi koji su pogrešili i potreban im je oproštaj?
Ono što nazivamo ''razumom'' nije donelo samo napredak već je pokrenulo i nepredvidive
krize, zato protagoniste na mojim slikama često demonstrativno ostavljam bez glave oslobađajući ih tako racionalne kontrole i omogućivši tako bolji pristup svom telu i podsvesti.
Slika sa obezglavljenom lutkom koja sedi u mračnom prostoru sa ispruženim dlanovima prema gledaocu može se isčitavati kao poziv u pomoć, ali i otvoriti pitanje kakva nam je to pomoć potrebna.
Šile ili Oskar Kokoška? Ekspresionizam u tvom slikarstvu?
Volim i jednog i drugog, ali mislim da više mogu da se poistovetim sa Oskarom Kokoškom. Jedan je od onih koji je kroz dinamiku nanosa boje figuru podredio tragu gesta. To je ono što i mene interesuje, želim da u svojim slikama održim granicu između prikaza i raspoloženja.
Dobitnik si dve važne nagrade koje dodeljuje fakultet umetnosti u Beogradu ''Rista i Beta Vukanović'' i '' Đorđe Bošan''za slikarstvo. Da li si ostao vezan za samo jedan medij ili u svom radu praktikuješ kombinaciju drugih medija,
grafiku, skulpturu, fotografiju?
Interesuju me različiti načini izražavanja, uživam u radovima umetnika koji rade i u drugim
medijma. U mom radu čin slikanja se nameće kao centralna tema, tako da su mi drhtava
površina platna i ulje dovoljni kao već dokazani prenosioci čulnih datosti.
