Draga Ana, šta Vas to veže za zemlje istoka, Indije u tvom stvaralaštvu i životu? Čak i ilustracije u zbirci pesama „Muzika tišine‘’ naginju ka indijskom stilu.
Istok, kao duhovni i kulturni proctor, zavolela sam još za vreme studija kada sam se zapravo po prvi put podrobnije upoznala sa kulturama, pre svega Turske, Irana, potom Indije i arapskog sveta. Fizički, Istok sam doživela kroz dva kratka putovanja u Tursku i Egipat, a potom i kroz nekoliko godina života u zemljama Zaliva, pre svega Saudijskoj Arabiji, Omanu, Emiratima i Kataru. To je zasigurno bilo veliko iskustvo za mene, pre svega kao nekog ko je o tom prostoru i o tim kulturama dosta učio i čitao, a sam život na tom prostoru je moj sveoukupni utisak podigao na jedan viši nivo.
Korice zbirke pesama Ane Stjelje ,, Muzika tišine''
Ana Stjelja, pesnikinja i urednica književnih časopisa za umetnost i kulturu ,,Alia Mundi '' i ,,Enheduana''
Svakako da je veliku ulogu u toj simbiozi mene i Istoka odigrao i sufizam! Kao mistična dimenzija islama koju sam izučavala i na kraju krajeva na toj tezi i magistrirala (objavivši je kao studiju pod naslovom „Pesnici univerzuma: Mevlana Dželaludin Rumi i Junus Emre”), zapravo je možda i nazaslužniji za to što sam zavolela Istok. Kada govorimo o sufizmu kao jednom kompleksnom filozofsko-religioznom sistemu ili duhovnoj dimenziji unutar islama, onda ponajviše govorimo o njegovoj poeziji, duhovnosti i istinskoj istočnjačkoj mudrosti. Upravo sufizam povezuje prostor Turske, Irana, Indije, Pakistana… i arapskog sveta jer se vekovima razvijao na ovim prostorima, a njegov uticaj prisutan je i dan-danas. Imala sam tu čast i zadovoljstvo da prevodim sufijske pesnike na srpski jezik, te je sledstveno tome, sufijsko pesničko nasleđe svakako ostavilo traga i u mojoj poeziji. Što se same Indije tiče, nju nikada nisam posetila, ali ponekad imam utisak kao da jesam. O toj zemlji znam puno (to su mi potvrdili i mnogi Indijci sa kojima sam razgovarala i sarađivala, iako ja smatram da je moje znanje o Indiji samo kap u moru). Ovde bih napomenula da recimo u Omanu živi puno Indijaca tako da sam posredno mogla da se upoznam sa njihovim načinom života, kulturom odevanja, hrane i različitim dijalektima njihovog jezika. Upravo me je moje skromno znanje hindija jednom prilikom spasilo jedne neprijatne situacije na aerodromu u Dohi. Bilo mi je simpatično dok sam radnike jedne aviokompanije posmatrala kako se domunđavaju, misleći da niko ne razume o čemu govore, jer zaista, ko bi pomislio da neka Evropljanka razume hindi?! Indija je svakako fascinantna zemlja, ono što ne postoji nigde na svetu, postoji u Indiji. To je takođe zemlja velikih kontrasta, od velelepnih i veličanstvenih građevina i raskošnog bogastva do najbednijih i najprljavijih kvartova u kojima je život nedostajan čoveka. To je takođe i zemlja u kojoj možete doživeti neku vrstu duhovnog pročišćenja, ali i biti prevareni od lažnih gurua. Indijska kultura je toliko bogata da su potrebne decenije da spoznate sve njene elemente. Meni je u upoznavanju Indije svakako poslužila i literatura, ali i dokumentarni filmovi, kao i bolivudski filmovi iz kojih se (koliko god to bile bajkovite i izmaštane predstave života u Indiji) ipak može mnogo toga naučiti (bar o nekim osnovnim elementima indijske kulture i običaja). Posebno mi je bilo zanimjivo dok sam kroz rad na doktorskoj tezi o životu u stvaralaštvu srpske književnice Jelene J. Dimitrijević, koja je takođe bila fascinirana Indijom (putopis „Pisma iz Indije”, poema „Une vision”), istraživala o raznolikoj kulturi Indije (posebno su me fascinirali Parsi i njihovi običaji), ali kasnije i kroz proučavanje veza drugih srpskih književnika i intelektualaca sa Indijom, kao što je Nikolaj Velimirović („Indijska pisma”), princ Božidar Karađorđević („Zapisi o Indiji”) i mnogi drugi. Danas, sve se više zanimam za Daleki istok, pre svega Kinu i Japan.
Magistarska teza Ane Stjelje ,,Pesnici univerzuma''
Kako je nastala ideja da formirate časopise „Enheduana” i „Alia Mundi”?
Verovali ili ne, ideja je nastala dok sam živela u Saudijskoj Arabiji. Ta zemlja je u meni probudila neke nove kreativne ideje jer je mesto (grad Džeda na Crvenom moru) u kome sam živela od velikog istorijskog značaja i za njega se vezuje pre svega blizina svetog grada Meka, a potom i verovanje da je baš u tom gradu bila sahranjena prva žena, Eva. O tome sam dosta čitala i istraživala (kasnije i pisala) i zaista je fascinantno kakvu energiju taj grad ima. U njemu se recimo nalazi jedina plutajuća džamija na svetu (džamija koja se nalazi na moru), fontana sa najvišim mlazom na svetu, veliki broj uličnih skulptura, kao i jedan muzej na otvorenom koga krase vajarska dela velikih umetnika kao što je Henri Mur. Zanimljivo je da grad Džedu pominje čak i naš pisac Dragutin J. Ilić u svojoj knjizi „Poslednji Prorok”. U tom periodu sam već živela u multinacionalnoj sredini pa je ideja o magazinu o kulturnoj raznolikosti bila, čini mi se, jedina ispravna i logična odluka. Zaista sam ponosna na taj svoj projekat jer je jedinstven, ne samo kod nas, nego i u svetu. Što se tiče književnog časopisa „Enheduana”, on je došao kao posledica mog stečenog iskustva kao urednika magazina „Alia Mundi”. Počeli su da mi se javljaju brojni autori koji su mi slali svoje književne radove koje zbog uređivačkog koncepta nisam mogla da objavim u magazinu „Alia Mundi” tako da sam odlučila da pokrenem književni časopis u kome bih mogla da obavljujem književne priloge. Ono što je svakako zanimljivo jeste da sam časopis nazvala po sumerskog sveštenici i pesnikinji Enheduani koja se zapravo smatra prvim autorom u istoriji koji je potpisao svoje delo. Zahvljujući njoj, svi mi koji se bavimo pisanjem zapravo možemo da se nazovemo autorima i stvaraocima. Na koncu, želela sam da svojim primerom pokažem da i žene (posebno mlađe generacije) mogu biti urednice magazina i književnih časopisa i da taj svoj zadatak mogu dobro da rade. Volela bih kada bi u budućnosti mojim putem krenulo još mladih devojaka i žena, a to je svakako put velike Milice Tomić (ćerke Svetozara Miletića i supruge Jaše Tomića) koja je još u 19. veka postala prva vlasnica i urednica jednog časopisa („Zastava”).
Dosadašnji brojevi časopisa ,,Alia Mundi''
Dosadašnji brojevi časopisa ,,Enheduana''
Da li biste za sebe mogli reći da ste više impresionista ili simbolista? Koje značenje za Vas ima naziv Vaše druge zbirke pesama „Muzika tišine”?
Kao pesnik sam odrastala na simbolistima (obožavala sam da čitam Bodlera), čitajući brojne pesnike koji su pripadali simbolistima i zaista zavolela tu vrstu poezije i možda donekle pokušala je oponašam, kao još mlad pesnik. Ipak, teško je govoriti o sopstvenoj poeziji. To bih ostavila književnim kritičarima i tumačima poezije. Mogu samo da kažem da sam svoju poeziju doživljavala kao misaonu, kao produkt kreativnog uma, ali katkad i kao božansku energiju koju prenosim na papir, jer duboko verujem da su pesnici duhovni kanal kroz koji prolaze zapravo poruke koje nam šalje univerzum. Mnogo je primera u svetskoj knjževnosti koji bi mogli da potkrepe tu ideju. Zbirka „Muzika tišine” je nastala kao spoj dve umetnosti ‒ poezije i kolaža. Kako sam ja pesnik, a moja majka kolažista, tako smo ukrstile svoje umetnosti i kao krajnji produkt je nastala ova zbirka. Vrlo često me inspirišu njeni umetnički radovi jer imaju vrlo jaku simboliku. Muzika tišine, kao svojevrsni oksimoron, zapravo je nešto što nam je ponekad veoma potrebno. Pogotovo umetnicima. Mnogi ljudi vole buku i graju i beže od tišine, tako pokušavajući da zapravo pobegnu od sebe i svojih problema. Meni sa druge strane, tišina sve više prija, ne samo dok stvaram, nego uopšte. Iz tog razloga sve češće odlazim u prirodu i tamo se napajam onom energijom koja postoji od iskona, prateći Rusoovu ideju da treba da se vratimo prirodi kao mestu na kome se napajamo energijom potrebnom za naš duhovni napredak.
,,Pisma iz Indije'' Jelena J. Dimitrijević
Da li nam možete reći nešto o nagradama koje ste nedavno osvojili iz oblasti književnosti i književne kritike?
Od momenta izbijanja pandemije, čini mi se da sam počela da stvaram više nego ikad. To je rezultiralo i književnim ostvarenjima koja su nagrađena, pre svega u Libanu gde sam dobila nagradu „Nadži Naman” za kreativnost, potom i u Kini gde sam nagrađena od strane Udruženja književnika pokrajine Janan (Yan’an). Posebno mi je draga prva nagrada za najbolju dečiju pesmu koja nosi ime našeg pesnika Vojislava Ilića Mlađeg, ali i druga nagrada za priču koju mi je dodelio časopis „Avlija”. Nagrade su svakako potvrda da ste nešto kvalitetno i kreativno uradili. Ona svakako i obavezuje da nastavite da stvarate i budete još uspešniji.
Koju odgovornost nosi književni kritičar i koju moć mora da ima član književnog žirija?
Odgovornost je velika. Oba poziva su veoma ozbiljna jer dajete sud o delu nekog drugog autora. Ako govorimo o mom angažovanju kao predsednice žirija za pesničku nagradu „Milan Dunđerski”, onda moram da kažem da mi ta uloga veoma prija, posebno zato što kroz ovaj književni konkurs mogu da upoznam mlade generacije pesnika koji tek stasavaju i kojima je nagrada i namenjena. Uvek se vodim svojim znanjem, stručnim i visokoprofesionalnim načelima. Stalo mi je da se kvalitet istakne i nagradi. Što se književne kritike tiče, književni kritičar mora da ima sposobnost da duboko uroni u delo o kome piše. Mora da pronađe skrivene znakove i da protumači simbole koje je autor svesno ili nesvesno utkao u svoje delo. Moć kritičara leži u njegovoj sposobnosti da rastumači književno delo koje je neko napisao i da sublimira sve ono najvažnije što je autor tog dela hteo da kaže, prenese ili poruči čitaocu. Kao što smatram da bi bilo poželjno da književni prevodilac bude uz to i književnik, jer će tako prevedeni tekst moći mnogo bolje književno da uobliči, tako isto smatram da je bolje kada je književni kritičar takođe i književni stvaralac, neko ko je već prošao kroz taj proces stvaranja i može da oseti tu stvaralačku energiju, kao nešto što je i sam iskusio.
Eksponati u Nacionalnog muzeja u Omanu
Šta za Vas predstavlja sloboda?
Sloboda pre svega znači mogućnost da se ostane svoj i zadrži svoj stav. U današnjem vremenu, ona se čini kao utopija. Mali broj ljudi je danas slobodan. I sve manji broj će to biti u budućnosti. Možda jedino umetnici i uopšte stvaraoci, mada ni oni u potpunosti nisu vladari svoje sudbine. Jednom sam napisala pesmu „Kavez” (zbirka poezije „Lira Divina”) i u njoj stihove „Na slobodu puštamo ptice, a u kavezu ostajemo mi”, i to je upravo ono što nas je zadesilo tokom pandemije. Bili smo zatvoreni fizički. Neki su taj „zatvor” doživeli i kao duhovni, pa su se potpuno prepustili stihiji. Neki su pak odlučili da se bore za svoju slobodu. Ipak, na kraju, verujem da čovek, ma koliko nesavršen bio, kao božanska kreacija, ima svoj um u kome može da pronađe svoje mesto, svoje utočište i da sačuva ili osvoji svoju slobodu.
Muzej islamske umetnosti u Dohi, Katar