Baviš se muzikom i glumom. Šta te privuklo ka ovim vrstama umetnosti?
Želja za glumom bila je prisutna od klinačkih dana, a muzika se na neki način uvek dešavala. Mislim da u bilo koji profesionalizam, da ne bi ostalo sve na želji, moraju da vas povedu profesionalni ljudi. Tako je bilo i u mom slučaju. Krivi su ljudi (smeh).
Nikola Kerkez, glumac
Fotografija: Sara Apostolović
Koje instrumente sviraš? Šta za tebe predstavlja muzika?
Svašta volim da sviram. Gitara je najduže prisutna, a recimo da sam saksofonu profesionalno pristupio. Retko ko pozavidi kad se prihvatim basa, bubnja, klavira, harmonike ali prihvatim se i tih lepota. Muzika je kao i gluma, neverovatna sloboda. Širi čoveka.
Šta misliš o domaćoj muzičkoj sceni? Koliko je teško uspeti?
Mislim da nam je scena nagrižena šundom i kičom, pa je malo postala svaštara. Čast doslednim izuzetcima.
A što se uspeha tiče, uspeh je danas vrlo širok pojam. Lakše je. Skraćena mu je putanja, brže su mu faze, pa mu je samim tim kraći i opstanak. Zahvalićemo društvenim mrežama. Ili nećemo. Videćemo.
Da li te više privlači pozorište ili gluma pred kamerama? I zbog čega?
Jedno i drugo imaju svojih čari. Privlači me gluma, igra sa partnerom, traženje rešenja, a hoće li to biti u pozorištu ili na setu, apsolutno mi je svejedno.
Kako vidiš domaću pozorišnu scenu?
Hrvatska ima pregršt, ozbiljno dobrih umetnika, ali kao i u Srbiji, o pozorišnim scenama odlučuju krivi ljudi na krivim pozicijama. Brzouspešni, instant profesionalci. Ponovo, čast izuzetcima.
Glumio si i u više hrvatskih serija, rame uz rame sa mnogim poznatim imenima. Kako je došlo do te saradnje i kakva je generalno saradnja između srpske i hrvatske glumačke scene?
Budući da sam glumu studirao u Osijeku, gde se retko održavaju kastinzi, trudio sam se postojati i u Zagrebu, gde se te stvari intenzivnije dešavaju. Igrao sam u četiri hrvatske serije i saradnja je uvek bila i više nego dobra, vazda praćena kafanom i anegdotama. Na taj način je saradnja samo jačala. Generalno mislim da je svakom glumcu i glumici, rad po regionu, normalna stvar, čak štaviše, jedva dočekana ekskurzija.
Nikola kerkez, glumac
Fotografija: Sara Apostolović
Imaš li uzore?
Naravno, mislim da su uzori potrebni za izgradnju identiteta.
Koji bi svoj projekat izdvojio i zbog čega?
Svaki projekat, makar bio najgori (a nikad nije), ostavi neki pečat vremena provedenog sa ljudima i još veći pečat iskustva koje si sa tim ljudima podelio.
Na čemu trenutno radiš?
Trenutno snimam jednu putopisnu emisiju o Srbiji, u kojoj posećujem razna mesta, gradove, domaćinstva poznata po nečemu autohtonom, i jedini problem je što me non stop teraju da jedem, sve ostalo je divno. Uporedo sa emisijom, pripremamo predstavu "Ukradeni princ i izgubljena princeza", u režiji Branislave Stefanović, a u pozorištu Duško Radović, u Beogradu, gde u poslednje tri godine igram u pet predstava, uključućuji i ovu.
Tvoj cilj u budućnosti?
Da budem bolji.
Za Artkum, Bojana Nemet