Umetnost kao društvena delatnost ima zadatak da u istoj meri slavi i kudi, ostavlja tragove uspomena na mile i nemile događaje. Da govori o velikim ljubavima, domovima, ratovima, seobama i raznim pukotinama koje život nanese, ali najveći zadatak joj je da iste i zaleči, sakupi polomljene delove u celinu. U avgustu,1995.godine slomljeno je srce jednog petogodišnjeg dečaka, današnjeg mladog pesnika i čoveka Nikole Rausavljevića. Sav bol izlio je na papir, a potom snimio i kratkometražni igrani film ''Oluja''. Važno je znati da se u filmu ne govori o mržnji, već o besmislenosti rata i bola koji čovek nanese čoveku.
Spoznaja vetra na oluji? Učenje o životu ili…? Koje novine su zraci Sunca tebi doneli nakon oluje?
Vetrovi su sastavni deo svake oluje, pa tako i ove vojne operacije “Oluja”. Vetar nas je pomerio sa ognjišta i doneo mahom u Srbiju da bi nove generacije ovu zemlju prihvatile kao svoju u svakom smislu. Onim starijima je to možda teže zbog načina kako su dočekani na granici te 1995. godine. (Mnogi su čekali dva, tri dana bez hrane i vode samo da bi ušli na teritoriju tadašnje Srbije. Mnogi muškarci su i nakon ulaska u Srbiju hvatani od strane paravojnih organizacija i vraćani u već izgubljeni rat ili su zatvarani i ponižavani. Ali o tome se ne govori javno.) Ipak, nama mlađima, spoznajom da je Srbija naša zemlja, ali da su nam koreni negde drugde bili smo primorani da naučimo neke stvari o životu. Prisetiću se Crnjanskog i reći da su seobe neophodne i neminovne, samo ih neko spozna ranije, neko kasnije.
O čemu govori tvoja pesma ‘’Oluja’’?
Možda bi bilo najbolje da svako tumači pesmu kako njemu odgovara. Ukoliko baš želite moje mišljenje, reći ću da pesma govori o Čoveku, o svima onima koji su preživeli i proživeli “Oluju”, ali i mnoge druge ratove širom sveta i nedaće koje su došle od drugog ljudskog bića. Svi smo sačinjeni od kostiju, krvi i mesa. Svi smo sačinjeni od emocija. Zbog čega onda pojedini imaju potrebu da povređuju sebi slične? Znam da zvuči utopijski, ali želeo bih da se nakon gledanja poetskog igranog kratkometražnog filma ili nakon čitanja pesme baš oni koji su učinili zlo drugima upitaju zašto su to uradili i kako bi bilo da je neko njima nešto slično uradio.
Izlio si svoja osećanja na papir? Sa čim si se susreo kada si kao mali dečak došao u Srbiju?
Kada si dete, ne možeš baš najjasnije da pojmiš šta se dešava, zbog čega morate da bežite, zašto ne možeš da ostaneš i slično. Kada smo došli u Srbiju i kada sam krenuo da se družim sa decom i kasnije kada sam krenuo u školu nisam baš mogao da objasnim odakle sam ja, šta ću tu, zašto neke reči izgovaram drugačije od ostalih i zašto neke stvari nazivam drugim imenom. Nije tu bilo nekih većih neprijatnosti, zaista. S druge strane odrasli su nailazili na nerazumevanje, na pogrdna imena, na komentare da dolaskom u Srbiju žele da otmu nečiju imovinu i slično. Na kraju, deca odrastu, ljudi prihvate druge ljude (ili se bar prave da ih prihvataju), a Čovek je Čovek i tad kada je bilo teško i sad, toliko godina kasnije. Što bi rekli neki iskusniji od mene: ljudi se dele na dobre i zle. Nema druge podele.
Koje umetničke elemente sadrži snimljeni film ko je učesvovao u projektu?
Kada je u pitanju poetski igrani kratkometražni film uz stihove pesme “Oluja” najbitniji momenat nam je bila estetika. Estetika muzike, slike, pokreta, boja. Reditelj Nikola Živković je u dogovoru sa mnom hteo da prikaže čoveka koji je proživeo “Oluju” i koji je pred kraj života potpuno sam. Takav čovek beg od stvarnosti traži u radu, ali ipak uveče svi ostajemo sami, nepobedivi kraljevi gube bitke i sva bol se spoznaje pod svetlošću mesečine. Naravno, da prikaz slike bude uspešan pobrinuo se direktor fotografije Tibor Varga, ali i dizajner svetla Zoran Damnjanović. Glavnog (i jedinog) aktera filma tumači prvak Šabačkog pozorišta Zoran Karajić. Da bi u pozadini filma moj glas zvučao kako zvuči pobrinuo se Aleksandar Užarević, dok je muziku koja oslikava potrebne emocije dočarao Božidar Sekulić. Glas koji se čuje na početku filma je dugogodišnja spikerka RTV-a Snežana Živković. Da bismo imali dobre fotografije sa snimanja tu je bio Aleksandar Roman, a Jelena Trifković se postarala da plakat dobije završni izgled. Iza ovog poduhvata je stala produkcija “Cipelcug” i Marko Vejin kao producent. Ovde moramo dodati da bez pomoći Saveza Srba iz regiona i Fonda za izbegla, raseljena lica i saradnju sa Srbima u regionu koji su omogućili sredstva ništa od ovoga ne bi bilo moguće. Takođe, u susret nam je izašao i restoran Fruškogorska lugarnica, ali i brojni meštani sela Mala Remeta koji su pomogli snimanje filma. Nikako ne smemo zaboraviti Mitra Nikolića, čoveka koji je pomagao za vreme “Oluje”, ali i sad, tako što nam je za potrebe snimanja ustupio vikendicu na padinama Fruške gore. Medijsku podršku je pružila Radio-televizija Vojvodine.
Da li možda možemo očekivati neke nove projekte na umetničkom polju i sa kim u saradnji?
Trenutno smo svi usmereni na ovaj projekat i verujem da tek treba da nam se slegnu utisci, ali svakako će biti još poduhvata kada je reč o poeziji. Verujem da nam je to neophodno. A što se tiče saradnje, verujem da dobru ekipu ne treba menjati. J
Film Nikole Rausavljevića možete pogledati na sledećem linku:
https://youtu.be/XafLJ-R3Pvs