Razgovor sa Dragoslavom Lackovićem o slobodnom izboru, pisanju, postojanju u poetici...
Magla mi savršeno pristaje?
Možda bih u slobodnom izboru odabrao grad svetla sjaja i drugarstva. No život u magli pun
sveta pogašenih fenjera samoisticao je ljude, koji su mahali stihovima, tako prikrivali beznačajna dela... egzistirali su oivičeni, ličnim ukusom... u tišini ili pomalo čujnoj škripi olovke na papiru... bivala je i prozirnost u skeletima,nadređenih nada i nestale vere boljeg, vedrijeg jutra. Tako nenadano širila se i magla lažnog osećaja znanja,udobnosti... prodor u svest dala je mahnitost, pomamu za zlatom lažnim sjajem... ovovremeno iznedri,magleno slepilo... slova, stiha i pesme.
Dragoslav Lacković, pesnik
Pisanje bolest svakodnevice?
Na mojoj fotografiji iz detinjstva vidi se samo telo, nagoveštaj vizuelnog sveta umetnosti u kome moguće prevazilazi realno, realno nadahnuće od Boga... da je tako forma bi balastu okrenula list jačine, kvaliteta... umesto delo postaje bleda slika svekolikog pisanja... nisam dugo mogao biti dvojna ličnost, odbacim trag otrcanih reči zaljubljen u sunce...
Tako bivam?
Postoje nobelovci, velikani literature, postoji i onaj što ovo piše ništa manje zadovoljan svojim delom, težinom stiha no manje. Višeznačan itekako pronađene minijature, sadržane u lirskom, naravno ko ume da prepozna, osvojenog jezika, forma donosi novost, vidom pesme, sadržajnog stiha, stihotvorac nastavlja tamo gde leži nepoznanica stvorena od hartije i olovke, sadržane od idealističkog u materijalno tako bivam ispunjen, Bogu hvala...
Izvor: Poetikum