Razgovor sa Ivanom Novčićem o iskustvima emirgracije, o očuvanju i odricanju od nacionalnog indetiteta, o besmrtnim pesnicima, atentatorima. snovima...
Tako je, veruj mi, bilo u kavezu
U suštini, kavez se ovde pojavljuje kao simbolika iskustva emigracije. I to onog emigrantskog talasa koji je nastao posle tzv. demokratskih promena. Evropa je postala jazbina i utočište za stanovnike onih zemalja koje nisu uspele da posle demokratskih promena poboljšaju u znatnijoj meri svoju ekonomsku situaciju. Sa jedne strane ona nudi blagostanje i egzistencijalni preporod, a sa druge prazninu i otuđenost koju svaka ptica (sa malo sjajnijim perjem) nakon izvesnog vremena oseti.
Ivan Novčić, pesnik
Svakoga dana pada nam po jedan grad
Poema Sitan kavez govori o tom svetu u kojem se zatekao, pre svega pesnik, bez nekog posebnog oduševljenja, ali i bez neke posebne rezignacije prema svojoj otadžbini, koja mu često nije bila blagonaklona. Ipak, i pored pesničkog sazrevanja, nisam mogao a da ne primetim kako se mnogi odriču svog nacionalnog identiteta, sa nekom vrstom ljutnje prema svom stadu. U tome mi je pomogla izjava jednog polu-Ciganina, polu-Srbina koji u jednoj emisiji o emigrantima izjavljuje: ja nisam Srbin. To me je podstaklo da u drugoj pesmi Кuso i repato unesem ovaj fenomen, Sa jedne strane ovakve morbidne sekvence, a sa druge Handke koji duboko oseća tragediju jednog naroda, dublje od mnogih koji su od nje uzeli i više nego što su zaslužili. Često sam ujutru pio kafu na terasi koja je u tom malom mestu na samoj granici sa Holandijom gledala na jednobrazne crepove nemačkih kuća. I na svakoj se nalazila nemačka zastava. Mi smo ipak spremniji, za razliku od njih, da svoju spalimo.
Pesnik ne može da umre
Možda je najteže pisati danas klasične ljubavne pesme, jer uvek nad vama stoji opasnost od udara patetike. Zato sam u pesmi koja je posvećena Puškinu želeo da odgovorim na pitanje:čemu poezija danas? Taj dvoboj bi bio zaboravljen da se u blizini ruske stepe na zemlju nije srušio pesnik. Dvoboj je postao besmrtan, jer je pesnik besmrtan. Ono što ostaje iza nas kao stvaraoca, jače je od svih ličnih poraza.
Кrvlju pišući stihove na zidu
Isto to važi i za revolucionara u pesmi Ubica. Pesnik Gavrilo je jedini ubica koji je poznatiji od svoje "žrtve".
Uvek se molim da ništa ne sanjam
Snovi imaju mač sa dve oštrice. Ružni snovi se nazivaju košmari. Često nas plaše, jer su neka vrsta slutnje. Junak u pesmi Somnia mortis ne želi ništa da sanja, jer ima loša iskustva. Ostaje mu jedino da se izbori da zadrži odsustvo zavisti i osećaj za meru, dve plemenite osobine, kako bi lakše prebrodio licemerje savremenog sveta koji kao kod Njagoša, što se više sreći penje, njemu je sreća sve manje poznata.
(Citati iz knjige PESME O КAVEZU, Poetikum Кraljevo 2020.)
Izvor: Poetikum
Comments