Mart je mesec kako smo ostali bez našeg slikara Mome Kapora.
Verovatno nema toga ko nije pročitao bar jednu njegovu knjigu: ''Beleške jedne Ane'', '' Una'', ''Hronika izgubljenog grada'', ''Kako postati pisac'',… Starija i srednja generacija je sigurno gledala film »Valter brani Sarajevo«, rađen prema njegovom scenariju. O njemu kao novinaru, piscu, scenaristi, pa i dramaturgu znamo mnogo toga. Ali šta znamo o njemu kao slikaru?
PRVI KORACI I CRTAČ-ILUSTRATOR
Momčilo Momo Kapor (Sarajevo, 8. april 1937-Beograd, 3.mart 2010) nam je zapisao:
Ne računajući ono detinje žvrljanje po hartijama i docrtavanje brkova na fotografijama tetaka u albumu, crtam od četvrte godine. O Božiću 1941, naša susetka sa drugog sprata – kao uzdarje za ulogu položajnika poklonila mi je prve akvarel boje…, zajedno sa divnom četkom crne lakirane drške.
Odrastajući u Sarajevu, Moma zavidi vršnjacima u Firenci, Rimu i Parizu. Ali će kasnije napisati:
Malo je Parižana koji su se popeli na Ajfelov toranj, ili bili u Luvru, a mi smo, gladni i želji svega, znali raspored svih slika u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku mnogo pre nego što smo mogli prstima da dotaknemo Pikasovu »Gerniku«. Oskudica je prilika za velike stvari.
Kao učenik III beogradske gimnazije, Moma je crtežima ilustrovao mali »Rečnik likovnih elemenata« profesora Branka Stankovića Laleta. »Rečnik« je, dakle, prvo Kaporovo publikovano likovno delo. U to vreme je postao saradnik, ilustrator sarajevskog humorističkog lista »Čičak«. Od tada nije prestao da se bavi ilustracijom, koja predstavlja najobimniji i najznačajniji deo njegove likovne zaostavštine. (Uvek je sam ilustrovao svoje knjige, kao i knjige svojih prijatelja i poznanika.) O njegovoj crtačkoj strasti svedoče i sledeće reči:
Gotovo sve svoje godine, mogu mirno da kažem, radio sam redovno samo dve stvari, crtao sam i pušio. Nije bilo dana kada to nisam činio. Ako ništa drugo, povlačio sam palidrvcem linije po pepelu na dnu pepeljare ili vrhom štapa šarao u prašini ili pesku, crtao prstom po zamagljenom staklu vagonskih prozora ili nečijim ružem za usne, u znak zahvalnosti za proteklu noć, po ogledalu u kupatilu.
Crtanjem je prekraćivao vreme na sastancima, praveći se da hvata beleške.
AKADEMIJA
Akademiju likovnik umetnosti u Beogradu upisao je iz drugog pokušaja, a diplomirao je 1961. Živeo je boemski i bio angažovan u novinama, na radiju, filmu, televiziji i u pozorištu. Zato ne čudi što je svoje studiranje ovako opisao:
Stizao sam u osam, kada se akademija otvarala, i zgrabio bih prvo od starih platana nekog svog kolege prislonjenih uza zid, postavio ih na štafelaj, pa se besno bacio na slikanje preko te dragocene podloge. Dok bi profesor, počevši od vrata klase, stigao do mene, slika je bila već gotovo završena, jer sam bio neka vrsta prvaka u brzom slikanju.
Na završnoj godini studila poslao je dva svoja rada, »Dubrovnik« i »Katedralu«, na izložbu mladih jugoslovenskih slikara. Osvojio je prvu nagradu, a predsednik žirija bio je Mića Popović, nama poznatiji kao reditelj, recimo filma »Hasanaginica«, gde Hasanaginicu igra Milena Dravić.
PRVA FAZA SLIKARSTVA
Mnogobrojne obaveze (radne i porodične, jer su mu se rodile dve ćerke) i dalje su uticale na to da Momo tokom 60-ih i 70-ih godina slika brzo i emotivno, uz silinu gesta, kolorističku slobodu i dramatičan kontrast svetlog i tamnog. To se lepo vidi na slici Kredenac, koju je naš Momo pokazao u emisiji »TV lica… kao sav normalan svet« i objasnio da ga kredenci podsećaju na katedrale, da voli da slika kredenac jer je on jedna čudna stvar, puna nekih tajanstvenih fioka i nekih čudnih stvari.
Kasnije će za slike iz ovog perioda reći da su bile nabijene ljubavlju i siromaštvom.
OSKUDNO VREME I ZNAČAJNA DELA
Kako je vreme prolazilo naš slikar je uspostavljao sve veću kontrolu racija nad emocijama. Spada među umetnike koji su najviše putovali. Kraće ili duže vreme je boravio u mnogim svetskim metropolama i centrima kulture (Pariz, Rim, Madrid, Lisabon, Beč, Prag, Budimpešta, Njujork). Zbog ove dve okolnosti naprosto nema većeg muzeja i značajnije galerije u Evropi i svetu koje Momo nije posetio. Ali i dalje je imao mnogo obaveza na svim poljima, a i njegova putovanja i boravci u inostranstvu delom su bili posledica njegovog plodonosnog književnog rada i rasta književne popularnosti. Momo je imao vrlo malo vremena za slikanje. Najčešće je radio portrete njemu bliskih prijatelja, članova porodice, ili javnih ličnosti iz sveta umetnosti i estrade ( Dučić, Ujević, Ćopić, Radović).
Na izvestan način, predstavlja iznenađenje što su baš u to, po Kaporovo slikarstvo oskudno vreme, nastali neki od njegovih veoma značajnih radova, koji bi prema ostvarenim likovnim vrednostima bili dovoljni da mu obezbede mesto u istoriji srpske umetnosti druge polovine 20.veka. To je, pre svih, »Portret Desanke Maksimović«, istinsko remek-delo, lišeno bilo kakvih hromatskih efekata, izvedeno minimumom plastičnih sredstava.
U pomenutoj emisiji »TV lica… kao sav normalan svet« Momo je sam rekao da Desanka tu izgleda kao neka dobra vila što ona i jeste bila.
OSLOBAĐANJE
Na jednom mestu Momo kaže:
Najveći preokret u mom slikarstvu dogodio se u Njujorku, u ogromnom studiju moga kuma, slikara Laleta Đurića, koji je svoja džinovska platna položena na patos polivao nitro bojama, tako da smo obojica od isparenja dobili paradentozu jer smo slikali bez maski. Tu je sve bilo moguće: zaboravio sam na evropske stege i uzore, na preteški teret tradicije…
Naš slikar je, dakle, godinama upijao kako strano tako i domaće, tradicionalno i savremeno slikarstvo (Da Vinči, Rebrant, Velaskez, Polok, Pikaso, Lubarda, Popović, prof. kod koga je bio u klasi Nedeljko Gvozdenović…).Sve je to Kapor propustio kroz sebe, ali sada je došlo vreme da se svega toga oslobodi i postane svoj. No Momo se nikada nije poveo za avangardom, nije se bavio istraživanjem neispitanih tehnika, tehnologija i stilova, instalacija i proširenih medija, kompjuterskih i video radova, o kojima nije mislio ništa dobro.
Momo Kapor je oduvek voleo da slika u ciklusima. U završnoj fazi njegovog stvaralašta izdaja se ciklus metamorfoza. On predstavlja svojevrstan omaž lepoti prirode i žene, ili žene koja se pretvara u cvetno ili raskošno razlistalo bilje. To se lepo vidi na slici »Košava«.
Na slici je takođe uočljiva Momina ljubav prema lokalnim beogradskim motivima i atmosferi (pored onih hercegovačkih i crnogorskih). I na ovoj kao i na mnogim drugim Kaporovim slikama, uočljivo je rastakanje granica između sna i jave, mašte i stvarnosti.
RECEPCIJA
Moma nije voleo samostalne izložbe. Kako je objasnio u emisiji posvećenoj našoj dijaspori u Kanadi, smatrao je da je samostalna izložba ispod časti pravih umetnika. Ipak je dosta izlagao po Evropi, svetu, pa i u regionu. Bilo mu je izuzetno drago što je jedna njegova slika završila u rukama Margo Hemingvej, unuke Ernesta Hemingveja. Neke slike su poklonjene predsedniku Venecuele Peresu.
Ovaj član Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske prvu veću samostalnu izložbu u Beogradu priredio je tek 1992. Izložba koja je 2012. priređena u Velikoj galeriji Doma vojske Srbije prvo je ozbiljnije retrospektivno predstavljanje slikara Mome Kapora u nekoj od prestižnih institucija i ustanova. O Mominom slikarstvu najviše su pisali Moma sam i profesor Nikola Kusovac, kustos Narodnog muzeja u Beogradu.
Dana 3. marta ove godine, na 10-godišnjicu Momine smrti, pošta Srbije pustila je u opticaj prigodno izdanje poštanskih maraka „Znamenite srpske ličnosti ” posvećeno Momi Kaporu.
Sećanje na Momu Kapora čuvaju i ćerke Ana i Jelena i supruga Ljiljana. Nakon njegove smrti, ustanovljena je Nagrada “Momo Kapor” – godišnje priznanje koje dodeljuje Zadužbina “Momčilo Momo Kapor”, čiji je osnivač upravo Ljiljana. Nagrada se dodeljuje naizmjenično za doprinose u književnosti i likovnoj umetnosti, na dan rođenja Mome Kapora 8. aprila. Nagrada je prvi put dodeljena 2011. godine za književnost Emiru Kusturici za roman “Smrt je neproverena glasina”. Drugi dobitnik nagrade bio je slikar Vladimir Dunjić za celokupno likovno stvaralaštvo.
Ovde se završava ovaj tekst, ali nadam se da se tu neće završiti i vaše interesovanje za Momu kao slikara.
Izvor: Blog-Jelena Zagorac