Kada si prvi put odlučio da se predaš svetu glume i muzike? Da li je bilo protivljenja kada je u pitanju profesija? Kako profesija utiče na tvoj privatni život?
Moram priznati da to nije bila odluka od ranih dana, više je taj svet pronašao mene. Posle završene gimnazije, na nagovor moje profesorke Jasmine Nešković koja je vodila Hor Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“ u Novom Sadu odlučio sam da upišem solo pevanje u Osnovnoj muzičkoj školi „Isidor Bajić“. Moja namera je bila da malo školujem glas i poboljšam tehniku pevanja. Tada mi nije bilo u planu da se bavim operskim pevanjem, niti sam mislio da je uopšte moguće da završim Akademiju umetnosti. Zahvaljujući mojoj profesorki Milici Stojadinović, kod koje sam od prvog dana učio pevanje, i koja je smatrala da moj glas ima potencijal za operu, nastavio sam školovanje i nakon četiri godine upisao Akademiju umetnosti u njenoj klasi. U to vreme sam bio apsolvent na Pravnom fakultetu u Novom Sadu i još uvek nisam bio siguran šta će biti moje životno opredeljenje. Međutim, nakon završene Akademije i prvih ozbiljnijih dodira sa operskim repertoarom, odlučio sam da želim da se bavim ovim poslom. Na sreću, protivljenja nije bilo i imao sam potpunu podršku porodice i prijatelja, što je znatno olakšalo moj izbor.
Nikola Basta, glumac i operski pevač
Koliko je kompleksno spremati se za operski nastup koji obuhvata glumu i pevanje? Koja predstava je bila najkomplikovanija za spremanje i zbog čega?
Spremanje operske predstave zahteva pripreme i rad na više nivoa, što je čini jednom od najkompleksnijih muzičko-scenskih formi. U pripremi jedne uloge operski pevač ne samo da mora da savlada često zahtevan notni tekst i libreto, već je veoma važno da bude upoznat i sa celokupnom dramskom radnjom i poseduje glumačke veštine kako bi izneo karakter određenog lika u potpunosti. Kada uzmemo u obzir da je izvođenje opere uživo i da je samo pevanje jedna vrsta fizičke aktivnosti, potrebna je odlična uvežbanost i poznavanje svih delova, kako bi sama priča jednog dela mogla biti izneta u potpunosti verodostojno.
Za mene lično najkomplikovanija uloga koju sam spremao do sada je Đani Skiki iz istoimene Pučinijeve opere, zbog složenosti notnog teksta i samog karaktera lika, dok iz ugla režije, najkomplikovanije predstave koje sam radio su bile produkcije na Lehar festivalu u Bad Išlu u Austriji, gde smo pored pevanja imali mnogo scenskog pokreta i koreografije koje smo morali da uvežbamo.
''Ljubavni napitak'', opera proba
Šta za tebe predstavlja scena? Može li operski pevač raditi kao individualac?
Za mene je scena mesto koje objedinjuje sav prethodno uloženi rad i završetak celog procesa. U tom smislu, zauzima posebno mesto u radu svakog umetnika, zato što ona na neki način daje smisao celom procesu i predstavlja mesto sa kog to delo dolazi u dodir sa gledaocima i na neki način oživljava umetničko delo, koje tek onda dobija svoj završni oblik. Prilikom svakog izvođenja koje se događa uživo, dolazi do sudara dve energije (izvođača i gledaoca) što svaku predstavu čini jedinstvenom i nikada potpuno istom. Ako je smisao umetničkog dela promišljanje i oplemenjivanje društva, onda scenu možemo nazvati jednom vrstom hrama umetnosti. U tom smislu operski pevač kao individualac može raditi samo dok sprema svoju ulogu, koja je tek jedan deo cele priče. U svemu ostalom on mora biti deo jedne velike zajednice koja je potrebna da bi se iznelo jedno opersko delo, i mora sebe podrediti zajedničkom cilju.
Opera Pannonica -Đani Skiki
Po čemu se razlikuju strana pozorišta od naših pozorišta? Da li bi ako bi bilo u tvojoj moći promenio nešto na pozorišnoj sceni?
Iz mog skromog iskustva sa stranim pozorištima primetio sam da postoji najveća razlika u samoj organizaciji i naravno finansijama, ako se uporedi sa pozorištima u bogatijim zemljama. Solisti, na primer, nikada ne dobijaju ugovore na neodređeno vreme, nego na nekoliko godina, dok jedino članovi hora i orkestra imaju stalna zaposlenja. Takođe promenom direktora često dolazi i do promena celokupne uprave i dela ansambla, što sa jedne strane sigurno donosi svežinu, a sa druge često nesigurost i strepnje za neke druge. Kod nas bih najviše promenio odnos prema mladim pevačima, kojima bih pružio više podrške i mogućnosti da rade. Jedini način da mlad pevač napreduje i stasava je rad u samom pozorištu, uz rad sa dirigentima, režiserima i drugim kolegama. Mislim da je toga trenutno u Srbiji vrlo malo. Mladi pevači moraju da se snalaze za egzisteniciju na druge načine, zato što vrlo često iz mnogih razloga ne mogu da dobiju zaposlenje u pozorištu. To naravno rezultira time da oni ne mogu da se u potpunosti posvete vežbanju i radu, što je za napredak i stasavanje u dobrog operskog pevača najvažnije. Milsim da ukoliko se uskoro na tom planu nešto ne promeni opera u Srbiji neće imati svetlu budućnost.
Koji festivali su za tebe značajni kao za glumc i operskog pevača?
Za mene lično značajan je austrijiski Lehar festival u jednom predivnom mestu koje se zove Bad Išl. Tamo sam predhodnih pet sezona nastupao kao član hora i solista. Značajan mi je zato što sam kroz rad na tom festivalu stekao neprocenjiva iskutva i lepe trenutke koji su mi kao mladom pevaču bili od neprocenjivog značaja za dalje napredovanje. U svetu opere svakako je jedan od najznačajnijih festival u Salcburgu koji svakog leta u svojim produkcijama okuplja najzanačija svetska imena iz sveta opere.
Austrijski festival Lehar, Bad Išl
Da li se proučavaš ostale umetnoti pored pozorišne? Kog pozorišnog savremenog reditelja bi izdvojio kao stvaraoca vrednog pažnje u koje opersko delo u istoriji i zbog čega?
Naravno, da koliko mi vreme dozvoli proučavam i pratim ostale umetnosti. Na Akademiji umetnosti u Novom Sadu imamo sreću da su u jednoj ustanovi objedinjeni muzički, likovni i dramski departman, što nam omogućava da još kao studenti dolazimo u dodir sa kolegama iz drugih grana umetnosti, i na taj način razmenjujemo iskustva i učimo jedni od drugih.
Pošto mislim da nisam dovoljno upoznat sa radom svih savremenih pozorišnih rediteljia, ne bih želeo da izdvajam nikoga posebno, ali mislim da naša pozorišna scena ima mnogo odličnih reditelja i produkcija vrednih pažnje.
Teško je izdvojiti jedno opersko delo u bogatoj istoriji opere. Morao bih prvo da krenem od Moteverdija i njegove opere Orfej, preko Mocarta i i drugih velikih kompozitora čija su najveća dela bila obeležja epohe i ogledala njihovog vremena. Ta dela su istorijski jednako važna i u potpunosti jedinstvena i različita.
Šta i koliko tebi znači rad i iskustvo koje si stekao u ''Narodnom pozorištu''u Beogradu?
U „Narodnom pozorištu“ najveće znanje i iskustvo stekao sam kroz rad sa umetničkim rukovodiocima Operskog studija „Borislav Popović“ koji su se zaista trudili da nam prenesu znanje i pomognu da se usavršimo. U tom smislu mogu da kažem da mi je rad sa njima mnogo značio da unapredim svoje pevačke i glumačke veštine. Problem je što članovi operskog studija po ugovoru ne dobijaju honorare za učestvovanje u prestavama, i uglavnom smo primorani da radimo još neki posao, što nažalost onemogućuje potpunu posvećenost radu. Žao mi je što se saradnja nakon završenog operskog studija nije nastavila, ali verujem i nadam se, da ću u budućnosti biti u prilici da još nastupam u „Narodnom pozorištu“.
