Poštovani Peđa, Vaše slike su u duhu prošlog vremena spoj alegorijskog i nesvakidašnjeg. Da li i u kojoj meri mladi autori i publika obraćaju pažnju na slikarski stil koji nosi prefinjeniju simboliku?
Ponekad pomislimo da se danas u vreme buke i besa treba samo bukom sporazumevati. Naravno, stvaralačko biće u nama zna da destrukcija samo poetski pomenuta ima značaj kao kontrast istinskom i čistom izrazu. Publika, posmatrač umetničkog dela, pa i mog mora imati saznajne i estetske sposobnosti razvijane obrazovanjem i životnim iskustvima. Ne možemo očekivati od svakog bića da ima moć spoznaje umetnosti.
Predrag Peđa Milošević, akademski slikar
Fotografisao: Predrag Obrić
Smatrate li da su tradicionalni autori u senci današnjih autora koji skoro pa liče jedni na druge po obradi tema? Šta nam pokušavate reći kroz Vaša dela?
Danas smo svedoci da mladi umetnici često biraju utabane staze, pa slede do imitiranja Dada Đurića, Veličkovića, Popovića, Stanića,… kao i strane autore, nadajući se dobijanju delića autoriteta njihovog dela. Pečat modernosti je postao imperativ u najbanalnijem smislu.
Da li je Maljevičeva slika “Beli kvadrat na beloj podlozi” iz 1907.godine modernija od Dalijeve slike “Upornost sećanja” iz 1931.godine?
Estetičari i istoričari umetnosti kažu eskapizam, za namerno ignorisanje sadašnjosti. Da, u mojim delima razložno postoji. Iz današnjeg osvrta na moj rad mogu primetiti i priznati da mi je uvek bila najvažnija poetska slika,misaona produbljenost i lična osećajnost. Određene poetske slike u istoriji slikarstva su postale kanoni, pa ih citiram,ali ne imitirajući određenog autora već odajući tribut poetskoj slici i uvidu koji se njom postigao. Pričajući teatarskim jezikom, Šekspira i Čehova ponekad je neizbežno citirati i u najmodernijim dramama.
Zbiranje i sažimanje prethodnih epoha je neophodno da bi se umetnost dalje kretala zdravim hodom. Naši prethodnici su stvorili izuzetna dela,neka su prekrivena prašinom previda,a neka sebičnošću kratkovidih odložena u pogrešne odeljke. Stvorili su i pismo i predivne poetske slike kojima danas pišemo nove reči i sklopove. Mi umetnici pokušavamo samo pomalo vladati krivuljom vremena,zar ne?
''Velika očekivanja'', 130 cm x 95 cm, 2020 godina.
Šta se promenilo u umetničkom razvoju, pedagogiji od kad te bili student i sada kada ste već priznati akademski slikar? Ko su tada bili Vašu uzori?
Promenila se dostupnost informacija važnih za učenje,za umetničku praksu. Kao studentu umetnosti za mene su tada postojale knjige,profesori i lična iskustva kroz umetničku praksu,kao i dodir sa civilizacijskim tokovima kroz putovanja. Radost učenja i spoznaje bila je velika. Danas su informacije dostupnije, ali su suštinske informacije zatrpane lažnim i nebitnim informacijama. Danas se kaže,znam video sam na jutubu,ali to samo naslućuje mogućnost i pravac želje učenja! Izučavanje slikarskih tehnika i slikarskog procesa uopšte zasnivalo se na manuskriptima i beležnicama starih majstora. Kada sam u biblioteci iz više izvora otkrio recepturu za Rubensov medijum sve sam sastojke našao u farbari i napravio ga. Bilo mi je nepojmljivo da koristim neki fabrikovani preparat a da ne znam sastav, kao što je danas uobičajno.
Uzori su mi tada bili uglavnom pripadnici flamanske i venecijanske škole, kao i italijanski maniristi, kasnije sam otkrio i špansku školu.
''Princeza i paun'', 80 cm x 55 cm
Šta je to što treba da slede mladi umetnici? Da li smo na putu kulturnog razvitka ili ne? Da li smo slici sami oduzeli sposobmost da u nama probudi osećajnost? Ako jesmo, na koji način je možemo nadoknaditi?
Ima jedna poučna priča sa kraja XIX veka o Oskaru Vajldu, brilijantnom oksfordskom diplomcu. Kažu da je prvi sproveo zamisao: postati poznat pa tek onda početi pisati. Prvi je shvatio i princip slave modernog doba, da pojavljivanje u žutoj štampi donosi veliku popularnost: ne postoji loš publicitet već samo publicitet. Na svojoj turneji po Americi najavljen je kao popularni pripadnik britanskog društva, pa tek kao pisac i mislilac.Ubrzo se pokazalo da cena slave nije jednostavna i jednosmerna transakcija.
Svako ko je krenuo putem umetnosti nije ga slučajno odabrao, pre će biti da je odabran. Upornost i posvećenost radu na sopstvenom izrazu, pokazala se kao najveća radost koju nam niko ne može oduzeti. Naravno uobličiti sopstveni izraz i ne dozvoliti rast ega zvuči previše jednostavno. U praksi su to nizovi poteškoća i nesporazuma, kao i osećaj da razumevanje i priznanja uvek kasne. Ukratko, ne postati ono što publika od nas očekuje!
Ako mi svojim aktivnostima i umetničkim delima ne zauzmemo prostor i fizički i medijski, zauzeće ga neko i nešto drugo. Kulturni prostor se i širi i skuplja i seli i otvara i zatvara. Prisutnost je važna! Nova umetnost je nova osećajnost. Mogu li je svi prepoznati i osetiti? Ako nekom pokušamo ispričati naše ne uoblikovane emocije primetićemo potpunu nezainteresovanost. Emocija samo kroz umetnički čin dobija dostojanstvo i vidljivost. Možda nam se učini da je to lakše u pozorištu i na filmu. Likovni umetnik mora biti i pisac, dramaturg, reditelj, glumica, glumac, producent…
Da ne bih ostao samo u domenu teorije izneću i predlog mladim umetnicima. Internet prostor je koristan za umetnost, apsolutna dostupnost, aplikacije… ali kada ta publika krene da vidi, poseti i kupi, stignu razočarani zatečenim stanjem. Malo galerija, vikendom ne rade, a kontakt sa umetnikom je ne transparentan i najčešće otežan. Udruženi,ne više od desetak otvorite sopstveni prostor, galeriju i budite otvoreni svaki dan. Mislim da imamo vrhunsku umetnost koja se mora bolje videti i kojoj se mora pridati veći značaj.
''Devojka iz Orleana'', 46cm x 36cm
Dosta ste putovali. Na koje načine su uticale različite kulture na Vaše slikarstvo? Postoji li slika kojoj pridajete značaj?
Putovanje donosi i novu energiju i podsticaj za umetnički rad. Studijska putovanja ili duži boravak i rad u sredini koju smo sami izabrali donosi samopouzdanje. Moć umetničke anticipacije me je na vreme odvela u Španiju gde sam brzo naučio da jezik slike ne poznaje granice.
Stalno otkrivam nove slike i teško ih je izdvojiti čak i stotinu. Ovaj odgovor bi bio dosadan pa ću ipak izdvojiti jednu,a to je Đorđoneova La tempesta, (Oluja).Verovatno prva slika koja nije rađena po narudžbi,na kojoj nema patrona,svetaca,poznatih predela i uopšte atributa prepoznatljivosti koji na prvi pogled osvajaju. U trenutak samog početka oluje,između prve munje i udara groma koji kasni sekundama stala je večnost.
Commentaires