Ragovarali smo sa Markom Stanojevićem o slici čoveka i slici Boga, o biću, duhovnoj nadgradnji, prostorima svetlosti, vremenu, prolaznosti...
Čovek je slika Božje smrti?
Svet u kome živimo i poredak kome služimo u svakodnevnom životu želi da čovek postane slika božije smrti i da kao takav sam postane smrt kroz koju tone i u kojoj se davi gazeći po vrlini i smislu, a sve u ime slobode, u ime uživanja, u ime letovanja, prejedanja, u ime greha kao takvog. Ceo liberalni poredak zapravo želi da grehu da legitimnost i da život u grehu postane tzv. život u slobodi, jer je čoveku omogućeno da ima sve, sve osim Boga, osim vere, zato je ovom svetu najveći neprijatelj Crkva i ljudi koji žele da ostvare svoj smisao kroz veru, taj rat će trajati, a na nama je da istrajemo u onome, u šta verujemo.
Marko Stanjević, pesnik
Biće ruševina koje se gradi?
Biće ostvaruje svoju punoću i celinu kada svoje ja sjedini sa bogom: ono jedino tada ostvaruje život, jedino tada postoji i sposobno je da oseti besmrtnost i večni prostor u kome se se rađa neprekidno, sve se menja govorio je još Heraklit, da se ne može ući dva puta u istu vodu. Ako se kao bića rađamo svakodnevno i nastajemo kroz smisao mi se približavamo prostoru koji je nevidljiva svetlost, a ta svetlost nam omogućava da srcem opipamo lepotu i da svet koji nas okružuje i kroz koji obitavamo doživimo na pravi način.
Vreme nije prolaznost već usaglašavanje naših daljina?
Кada se ono za čime smo čeznuli pojavi u nama (u određenoj meri), mi zapravo usaglašavamo vreme u kome smo se rađali sa vremenom u kome se osećamo kao celina i tada je večnost prisutna i opipljiva, a mi se kao bića osećamo oslobođeno jer smo naslutili besmrtnost, sve što se dalje dešava je duboka glad za takvim prostorom i naše uzdizanje kroz božanski lik.