Predaja bolu - Jelena Asenov

REČI

Ogrnula sam na sebe

sve stihove tvoje,

pesme i reči što

dobih na dar.

U beskraj pođoh da nađem te.

Ostavio si ih kad si odlazio.

Da li namerno ili ne?

Znaj, te reči bole me.

Ne znam kuda,

ne znam gde,

da tražim te?

Jedno sigurno je.

Teret su mojoj duši.

Nadamnom lebde.

Grade dom.

Sećaju na pobedu tvoju.

Na moj krah i lom.

Želim ih strgnuti sa sebe.

One su jedan više kamen

o koji spotičem se.

Nemam snage uništiti ih.

One su krivac što voleh te.

Misli k tebi vraćaju se.

Shvati,razumi me,

srce i duša ceh ti ne plaćaju.

Pobeđeni su, pred ratnikom pali.

Ustajali,spoticali,

sa zemljom se ravnali.

Ogrnula sam na sebe stihove tvoje.

Treću noć putujem.

Gledam svuda, lutam, tražim te.

Šume, gore, valovi,

sakrili te.

Osećam.... U blato živo tonem.

Same napuštaju me.

Visinama odlaze.

Preplću se.

Utrkuju, bore se

koja prva do tebe doći će

( izdajice, znale su gde kriješ se).

Govore:

„ Pala je, traganje slomilo je.

Dolazi. Čujemo. Evo je.

Ponovo... Tvoja je.“

PREDAJA BOLU

Uzdignuta,

nad ostacima prošlosti lebdim.

Oreol zlatni iznad glave

kao anđeo nosim.

Mada...

U prošlosti mojoj

ništa anđeoskog bitisalo nije.

Uzdignuta,

krila raširena,

ali bojim se

zamahnuti njima,

izbrišem tragove i poletim.

Ti ostaci podamnom,

kao otpaci hleba bajatog,

muče me.

Razaraju dušu.

Niko za njima da sagne se,

pokupi i baci ih.

Ja....

Učinim li to,

sklopim li krila

i na tlu sletim,

to samo biće predaja moja.

Predaja bolu

koji čeka da dokrajči

ono malo što od biti moje ostalo je.