Tvoja veza između savremene poezije i religije? Potreba za tim spojem?
Elementima religije koji se pojavljuju u mojoj poeziji postavljam pitanje o ženi kroz istoriju, o njenim ulogama u hrišćanskim i drugim društvima, o ženi koja se pojavljuje u Pesmi nad pesmama, o nevesti na Svadbi u Kani, o Mariji kao majci i kao Bogomajci, o paganskim ritualnim tekovinama u kojima učestvuje žena kao stub kuće i preko hleba, običaja i obreda prinosi molitvu Bogu. Potreba za ovim spojem dolazi iz moje vizije žene kao stuba porodice, ali i one koja je morala da se izbori za sebe i svoje mesto u društvu kroz istoriju. I još uvek se bori. Moja poezija je doprinos toj borbi kroz pogled u duhovnost i tradiciju, gde pokušavam da pronađem odgovor na pitanje o statusu savremene žene.
Da li se pesnik može poistovetiti sa Hristom na koji način strada, da li sloboda govora utiče na pesnikovo stradanje? Kakav pesnik mora da bude? Da li je rođen da menja svet?
Hrist se ne pojavljuje u mojoj poeziji, ali sam nedostatak slobode govora i, kako ste to opisali, stradanje pesnika prikazala sam kroz lik Vojsila Gramatika, prepisivača Jevanđelja iz 13. veka koji je iskoristio marginu Svete knjige da ostavi zapis o sebi, istorijskom trenutku i svojoj emociji. Sa njim i ostalim piscima srednjeg veka, jer za mene jedna njihova rečenica na margini čini ih autorima, poistovetila sam savremene pesnike koji svagda stvaraju van zadatih okvira, utvrđenih govora i diskursa, i time čuvaju misao, slobodu govora i mišljenja.
Na koji način prilaziš kao književni kritičar poeziji, na koji kao pesnikinja? Kako bi ti ocenila svoje delo i reči Milice Milenković? Koje si nagrade dobila na polju književne kritike i da li su ti otkrile nove puteve?
Kao književni kritičar pre svega sam rudar u pesmama, jer me uvek zanimaju samo najbolje pesme i najbolji stihovi neke knjige. Jer verujem da ukoliko ih je neko ispisao, to je odličan povod da bude usmeren na kvalitete svog stvaranja. Moja kritika mora da navede čitaoce da uzmu knjige o kojima pišem u ruke i počnu da ih čitaju. Kao pesnikinja samoj sebi sam kritičar i imam odličan osećaj za to da li sam napisala dobru pesmu. Ocene svog dela ostavila bih čitaocima, kritičarima i vremenu. Jedino što mogu o svojoj poeziji reći su prigodna tumačenja kao na primer sada u ovom razgovoru sa Vama. Za književnu kritiku nagrađena sam nagradom “Mirko Petković” 2019. godine, a neformalno i pohvalama onih koji čitaju moje tekstove, pišu mi svakodnevno svoje utiske, kao i suzama književnika kada im tumačenjem onoga što su napisali dotaknem dušu... Imam predivnu komunikaciju sa svojim čitaocima, kolegama i saradnicima, tako da je to najveća nagrada za mene, a njihova podrška i interesovanje podstrek za dalji (zajednički) rad. U tom smislu, stalno se otvaraju novi putevi.
Čija dela od mlađih kolega bi istakla kao dela vredna pažnje? Možeš li nam nešto više reći o svojim zbirkama poezije?
Veliki je broj mladih autora koji pišu odličnu poeziju. Mnogo puta do sada podržala sam mlade književnike i njihove prvence. To je pravo zadovoljstvo. Ja sam vrlo mlada ušla u svet književnosti, odlično pamtim one koji su tada bili uz mene, bilo ih je manje, ali bili su značajni kao podrška. Sada je mnogo ljudi uz mene, mnogo pratilaca, osećam se priznatom i to je jedna druga vrsta zadovoljstva. Ali se početak kada su snovi najintenzivniji uvek pamti. Za mlade književnike treba imati razumevanja jer na početku otkrivamo svet koji nije idealan ali ne odustajemo od toga da pokušamo da ga učinimo boljim. Volim da učestvujem u toj utopiji, svakoj novoj nadi i iskri nove slobode stvaranja koja se pojavi. Mladim autorima o čijim sam knjigama do sada pisala zahvaljujem na poverenju i mislim da ne treba da izdvajam nikoga posebno. Svako od njih je originalan i vredan na svoj poseban način.
Ženska poezija danas i pre? Neki plan za budućnost?
Ženska poezija je oduvek bila mesto da žene iskažu svoja osećanja, ona je njihov prostor u kojem se slobodno kreću. Teme se menjaju kroz vekove, ali suština ostaje ista. Nekoliko mojih rukopisa čeka izdavače, izdvojiću samo kao najznačajnije monografiju o Gordani Todorović i roman, tako da verujem da će u budućnosti ova dva rukopisa postati knjige. Planove ne pravim, ali postavljam ciljeve i radim na njihovom ostvarenju. Slično je kao i sa pisanjem. Kada počnem, nikada ne znam kuda će me odvesti i šta će mi sve doneti.
I za kraj, pesama Milice Milenković
ŽENA SA DRED FRIZUROM
Nalazište Pločnik, 6. milenijum
Sedimo u restoranu na Hisaru
Vreo je majski dan
Drainčevi susreti pesnika
Gledamo panoramu Prokuplja
Most između stanice i grada
Šetalište
Ovo piramidalno uzdignuće na kojem stojimo
Uzdiže nas ka nebu
Dovoljno visoko da se zagledamo u sebe
Dole je crkva Sv. Prokopija i njegove mošti
Onamo je ugašena fabrika iz Jugoslavije
Spomenik pesniku hipnizma
Tu su vekovi u svakom kamenu tvrđave
Vreo je majski dan
Pijemo u slavu pesništva
Karijes nekog dinosaurusa
Zastakljen je u muzeju
Dok ovako sedimo prisutni u mnogim vremenima
Pored nas prolazi žena sa dred frizurom
Crnkinja kojoj je koliba od par kolaca i trske
Da ne prokišnjava uvek i mnogo
Ima duge izvajane preplanule noge
Mini suknju
Gore nema ništa
Male grudi kao dve česmice
Mnogo perlica među njima
Mnogo nakita vekova oko gležnjeva ruku i nogu
A dredovi, dredovi vijore se na vetru
Koji njene vlasi ukucava na saz i svira
Neko me trgnu iz zanosa: nije izašla iz muzeja, to samo neka iz orkestra liči na nju.
(O Bože, da je nisu otkopali,
kako bismo znali da je takva lepota ikada ovim prostorima hodala.)
PTICE NA BUNI
Ispod luka stene koja se gore prostire prekrivajući nebo,
a dole krije duboke ponore svojih voda,
po sredini stoji malo kameno ostrvo na koje sleću ptice.
Lete. Slete. Uzlete. Prhnu.
Stanu na zid stene. Uvuku se u rupe na steni.
Kljucaju so i minerale.
Lete. Slete. Uzlete. Prhnu.
Ispod luka stene koja se gore prostire prekrivajući nebo,
a dole krije duboke ponore svojih voda,
po sredini stoji malo kameno ostrvo kao oltar na kojem su tragovi ruku
spaleologa i gnjuraca.
Rone. Zarone. Izrone. Pretaknu se.
A kada na površinu ne vrate se –
jedni postanu ribe, drugi zmije, a treći ptice.
Plivaju. Gmižu. Lete.
I samo prhnu!
PAPAGAJ LULU
U prvom redu pod brojem pet upisan je Papagaj Lulu.
Tako je mali.
Smeran. Stoji. U jednu tačku gleda,
u neko slovo Isaka Samokovlije,
u neko slovo tako ukočeno.
Ne pomera se papagaj.
Ne pomera se slovo.
Kada padne mrak
i sve u muzeju oživi,
kada lica književnika siđu sa postera,
raširi svoja mala krila i papagaj Lulu.
Kljucne slovo Isaka Samokovlije,
počne nemirno da leti
tražeći od pisca da izađe iz svoje radne sobe,
iz tog svog kaveza!
Tako su papagaj Lulu i Isak Samokovlija,
nekada pisali.
Lulu je menjao lulu da se ne dimi u sobi.
Isak je u njemu video svoju dušu,
plavu, sitnu, plemenitu.
Lulu, Lulu, začuje se, vabe ga književnici.
Lulu, Lulu...
Lulu leti, igra se, čita pisci šta pišu:
Kranjčeviću se skoro pokakio na neku bitnu knjigu.
Onomad je udario u staklo ormana Petra Kočića.
Kljuckao je slike Meše Selimovića iz redakcije.
Uzeo u kandžice pero Ive Andrića i čitao u originalu Na Drini ćuprija.
Luli, Lulu, zvao je samoga sebe.
Jer već je svanulo.
Jer pisci su morali na put.
Lulu sedi i misli:
i letim, i igram se, i lupam, i kakim, i kradem im pero i opet ne mogu da ih oživim.
Tako Papagaj Lulu
eksponat pod brojem pet misli dok turisti prolaze pored njega.
Papagaj Lulu koji simbolizuje duše svih ovih plementih ljudi.
Koji širi svoja preparirana krila i smeran stoji nagnut u desno
u neko slovo
svoga gazde
gleda.