Potrebno je verovati u poeziju, reč i inspiraciju - Rade M. Šupić

Kako se rodila Vaša ljubav prema pjesništvu i da li to smatrate svojim pozivom života?

Čovečanstvo nikada neće znati sa sigurnošću kako je Svet nastao. Isti je slučaj i u odnosu pesnik – poezija. Kod mene, prisutan je ambivalentan odnos prema poeziji. Od apsolutne posvećenosti do odricanja. Nije loše napomenuti da je o ovoj hipotezi govorio i Pavle Stefanović u svojoj studiji. Poziv je vredan trajanja samo ako imate svest da činite nešto dobro. Potrebno je napisati kamione pesama kako biste prvo uverili sami sebe, a potom i druge. Izbaciti suvišno, potom konkretizovati, odnosno iskristalisati misao, prevazići granice i nametanja. A pritom dati pesmi i slobodu. To za mene predstavlja čistu poeziju.

Moja ljubav prema pesništvu stvarala se postepeno, iz godine u godinu, kroz konstantno prisustvo nedefinisane žurbe.

Francuski pesnik Rene Šar imao je sličnih poteškoća, rekavši : „Žuriš da pišeš kao da kasniš za svojim životom”. Jednom rečenicom pojasnio je jedan od problema pesnika kao individue. Sa druge strane, tu je Sartr sa izjavom: „Poezija je igra u kojoj dobija onaj koji gubi”.

Dakle, pesnik nikada nije bio onaj koji sve dobija. Ali, da bi nešto pridobio, mora prethodno izgubiti. Ta dobit uvek će biti jača od njega samog, kao i od svih narednih poraza.

Rade M. Šupić, pesnik

U čemu pronalazite najveću inspiraciju za pisanje i da li se ona uopšte sama i dogodi?

Ako bismo tumačili inspiraciju kao „temat svesnog delanja”, pronalazim je u programskom načinu pisanja (temat stvaranja je stvaranje), sa dodatkom intertekstualnosti. Taj programski način govori o shvatanju same poezije, kao i o njenim karakteristikama. Drugi način nastanka je znatno zanimljiviji – poezija sama pronalazi svog autora (medijuma). Obično se pojavljuje nepozvana. Po nepisanom pravilu, u toku najveće preokupacije. U tom trenutku, trebalo bi zabeležiti sve ono što se samoinicijativno otkriva, jer komunikacija sa tom sadržinom doći će samo jedanput. Premda, ta komunikacija uglavnom bude pogrešno shvaćena ili zanemarena od strane drugih ljudi. Ne postoje uslovi koji bi morali da se ispune, kako bi iskonska inspiracija ugledala svetlost dana. To je neumitna stvar. I da bi ona zaista uspela da oživi, potrebno je da prvo mi u nju verujemo.

Na Vašu poeziju veliki uticaj ima jedan od naših najznačajnijih pjesnika svih vremena, Branko Miljković. Možete li nam reći nešto više o njegovom uticaju na Vas, Vaše pjesme i život uopšteno?

Branko Miljković je bio i ostao inspiracija mnogim pesnicima sa ovih prostora.

U meni je utemeljio osnovne principe za shvatanje Heraklitove filozofije, vatre kao arhetipa. Branko je pesnik – prorok, i to ne treba izostaviti. On je jedan od retkih stvaralaca koji su uticali na moju stvarnost, poglede na svet, pesničku egzistenciju uopšte.

Zahvaljujući poeziji, uspeo sam da ostvarim određenu personifikaciju žive i nežive prirode,

u želji da se odvojim iz svakodnevnice savremenog čoveka. Napomenuću da nauka u svetu sve više napreduje, dok duh nazaduje. Kada bi to nazadovanje predstavljalo povraćaj određenih društvenih normi, glagol bi imao sasvim kontrarno značenje.

Miljković je uticao na moj život, poeziju, uspostavljajući drugačiji i čistiji odnos prema rečima. Reči sam mistifikovao, u meni shvatljivoj meri, i ta snaga opstaje jedino kada tajnu sačuvam za sebe. Što je veća tajna koju nosim – to će poezija u meni biti veća.

U rukopisu „Poezija koju nećete dočekati”, drugi ciklus je posvećen njegovom stvaralaštvu.

Tu se uspostavlja određena komunikacija, uz intertekstalnost, kao što sam već napomenuo u početnoj izjavi. U mom stvaralaštvu uopšte, pokušavam da razotkrijem misiju pesništva i sveta, tražeći paralelu između sadašnjice i prošlosti, onoga što se između nalazi,

i onoga što će tek biti.

U pjesmi „Izostajuća svetlost“ iako nema rima, ona nosi neki ritam, što se sve manje viđa u našoj poeziji. Da li ste to uradili svojevoljno ili ste jednostavno htjeli da se odvojite od popularne poezije koja rijetko kad sadrži ritam?

U pesmi i te kako ima rima, ali ta rima nije potpuna, naravno. Prisutna je mešavina stroge tradicionalnosti u izrazu, i istovremeno, mešavina krajnje savremenih rešenja. Ritam se stvorio sasvim spontano. U tom periodu mog stvaralaštva, svaka manifestacija koja je ličila na ovu, bila je svojevoljna. Vremenom, stvorio sam svoj stil, u koji verujem, ali na kome uvek mogu da poradim i na kome ću tek raditi. Sada nije bitna čista misao kao jedini parameter stvaranja, bitno je kako će se ta misao tretirati do krajnjeg cilja. Neko vam je dao poluoklesanu skulpturu, vi birate kako će krajnji oblik izgledati. To je mnogo važna stvar za svakog stvaraoca. Shvatio sam, takođe, kako je pored onoga što je izrečeno, bitan odnos reči i redosled stihova. Presudna je i zvučnost, kao i celokupna poruka pesme, jer ako nema toga, to se nikako ne može nazvati poezijom.

Možemo reći da danas postoje dva tipa književnosti kada je u pitanju poezija: ozbiljna i popularna. U koju grupu Vi sebe svrstavate?

Što se tiče popularne poezije, ona ima svojih prednosti, ali ima i svojih mana. Mnogi savremeni stvaraoci beže u krajnost, odbacujući sve što je nekada predstavljalo čistu poeziju. To sve čine, po cenu toga, da se na književnoj sceni adaptiraju kao autori novijih shvatanja, koji unose nešto novo u srpsku poeziju. Prednost je raznovrsnost tema, gde primećujem odsustvo stagnacije. Ima autora, mogu reći, koji su se u takvom stilu dobro snašli.

Međutim, bilo bi neprikladno kada bih rekao za sebe da pripadam grupi ozbiljnije poezije. Moj poetski izraz baziran je po principu refleksivnosti, hermetičnosti, izmaglice, onoga što će doći. Ta zatvorenost nikada neće predstavljati barijeru između mene i književne scene. Jer pogrešno je pisati poeziju isključivo za čitalačku publiku. Poezija je najčistiji oblik umetnosti, i kao takva, prevashodno mora biti namenjena sama sebi. Kod mene, mogu se pronaći i segmenti popularnih formi. U pisanju, na primer, ne koristim interpunkcijske znakove, što proizilazi iz želje da pesma bude oslobođena zidova koji je stežu. Premda, slobodna forma nikada ne može biti apsolutno slobodna, ali je nezaobilazna i treba je slediti.

Da li možemo u skorije vrijeme da očekujemo Vašu prvu knjigu?

Početkom prošle godine, nametnuli su se određeni uslovi za otkrivanje inspiracije, spremne da pretvori sebe u pepeo, i to samo zato da bi se ponovo proživeo nastanak pesme. Rukopis je prvobitno nosio naziv “Poezija koje nema”, dok se u međuvremenu transformisao u “Poezija koju nećete dočekati”. Prva pesma u Prologu nosi takav naziv. I mogu slobodno reći da sam zadovoljan dosadašnjim poetskim radom, uzimajući u obzir da sam tek zagazio u dvadesete godine života.

Moj rukopis je gotov, ili ću to ipak reći na svakih 60 dana, da budemo precizni. U ovom trenutku bavim se procenjivanjem sopstvenog stila i forme, odbacujući suvišno. Trudim se da “pokorim” samo one radove koji zaslužuju svoje mesto u zbirci.

Nadam se, kažem, da ću ove ili naredne godine objaviti svoj prvenac. Nekada je bolje sačekati, pogotovo kada je mlađi autor u pitanju, jer prečesto se dešavaju velike promene koje utiču na dalju progresiju. Ali ako neko zaista želi da se “bavi” poezijom, ako je prihvatljivo tako reći, potrebna je vera. Jer svakako, bez vere nikada neće biti poezije, kao što ni bez poezije nikada neće biti vere. To je aksiom u koji verujem.

POEZIJA KOJU NEĆETE DOČEKATI

Ako ćeš me tražiti

ako osnaže se noći

traži me u ostacima sunca

između listova koji ne mirišu

između zemlje koju smo voleli

ili koju smo silno mislili da volimo

Ako ćeš me tražiti

a znam da je danas tražiti teško

traži me na tuđem grobu i nedorečenoj planeti

jer ja ovde ne pripadam

mada su me šume prihvatile kao svoju biljku

Izrastao sam kako je zemlja htela

pijano drveće mislilo je da će me nadmudriti

ruke su bile krvave od grada

ruke su bile bogate i pognute od zlata

a grad je lutao kako je hteo

danas taj grad osećam u šumama

i nisu mi potrebna stakla da bih izgradio prozore

Treba spoznati poeziju

koja se nameće kao kletva

previše je vremena a premalo vere

premalo reči a previše sunca

zato izađite nemani :

moja ljubav vas je pojela

Jedina večnost

koju prihvatam je kosmos

jedina smelost koju prihvatam je poezija

biću drugi čovek na planeti

koji je preleteo ceo sunčev sistem

prikovan za tlo

ali već sada na tom tlu

ljubim ruke zvezda

i osećam tvoje zapaljene kosti

POEZIJA OČIGLEDNOSTI

Toliko smo prazni

a tako puni sebe

neko je to izgovorio u silini

neko se snažno

množio u praznini

dok reči ne nestanu

Sada ovi ljudi nisu pokraj zgrada

šume su naši

saučesnici u slobodi

u kojoj svako bira svoju vatru

ali i odbojnost prema vodi

Toliko smo nagi

a tako puni sebe

svetlost nas zemlji otkriva

radost uzalud prepričava

jer sunce se ne sme reći

Oblaci postoje da bi se pevalo

prostori da cvet ne oplakuje sebe

ljubav da bi se preživelo

u ovoj nesavršenosti

koju nazivamo poezijom

Toliko smo prazni

a tako puni sebe

smrt je jedina reč koja nas oduševljava

život putokaz

koji samo nagoveštava

al naše su zvezde naše su noći

sve laži pripadaju nama

a biljke nas truju već vekovima

u ognjištima zemlje

SVETI GRAL ČEKA DA GA VRATIM

Ti koja ovo čitaš

upravo vidiš da je prekršena

prva rečenica ove ludosti

pogledaj bolje

svet se podelio na komade

koriste ih deca u prihvatilištima

kao lego kocke

pogledaj svesnije ili bar pokušaj

XXI vek priprema novu odoru za pogreb

tvoje jutro ima isto toliko godina

Pesnici su postali prevaziđeni

sunce se rađa sa rečima

a reči se svađaju sa suncem

zaboravi sunce zaboravi vreme

najbolje su goreli sveci

odani u veri

Padao bih u podsvest

samo da bih se izgubio

lepše je ponovo sebe pronaći

padao bih zbog davljenja u tuđoj kosi

mada lepše je izgubiti se

Pešačio bih i do železničke stanice

samo da bih iscrpeo

barem kap prikrivene mudrosti

a u džepovima koji podsećaju na hladnjak

gajio bih samo tvoje ruke

PESMA ZA MOJ 20. ROĐENDAN

Hteli ste istine i evo ponosno

izreći ću ih sobom :

lažni pesnik pred lažnom gospodom

Stigao sam do raja i do pakla

i kraj svetog bilja

govorio najudaljenijoj zemlji :

zatrudnele su tajne

zbog smaknuća sveta

zato ne dugujem

ne dugujem nikome ništa

osim ljubavi

prema Bogu i sebi

Sunce mi je reklo

sutra umrećeš zbog reči

al ne umire se tako

da se celo čovečanstvo čudi

istina je sveta

i zato sad vam kažem :

kad progovore mrtvi

spavaće svi ljudi

Čulnost mi je obećala

sopstvenost i cveće

i tek sada verujem u metafore

o toj zemlji

al ne dugujem

ne dugujem nikome ništa

osim ljubavi

prema Bogu i sebi

Nikad dužih XX godina

u vremenu

pojeli smo pojeli

vakuumsku opnu cveća

i ako me sutra ne pronađu u plamenu

moliću se iz drveća

Stigao sam do tuđe Planete i do kraja veka

i kraj pogrdnosti

govorio najusamljenijoj zemlji :

ako je svet samo stvoren za čoveka

ja ne dugujem

ne dugujem nikome ništa

osim ljubavi

prema Bogu i sebi

Za Artkum, Nataša Todoranović