Stefane, reci nam nešto o sebi kao ličnosti? Tvoja prva zbirka pesama nosi naziv ''Iz dubine''. U koje dubine svog bića si morao zaći da bi pre svega preispitao sebe i pronašao inspiraciju i satkao svoj ''Mali beskraj''?
O meni ćete najviše saznati po stvarima koje pišem. Privlače me paradoksi jer duboko verujem da su u njima najveće istine. Verujem da je duh života satkan od neke materije koja je toliko retka u ovom svemiru da se lukavo baškari na leđima mrava. Volim prolaznost jer znam da je ona večna i da ne ostavlja baš puno vremena za besmisleno lenčarenje bez ljubavi i smisla, za kojim čini mi se od prvog daha tragam kao davljenik. Andrić je rekao da ne bi bilo mogućno živeti kad bi život bio onakav kakav na mahove izgleda, kad bi sve stvari u životu bile samo ono što njihovo ime kazuje i ništa više. Znam, koliko god je prostranstvo života na površini, u širini, toliko ga ima u dubini, tako da su nevidljive i skrivene mogućnosti života bezbroj miliona puta veće od onih koje vidimo na površini.
Stefan Lazarević, pesnik i vaspitač
Da li praviš poređenja između pesama napisanih u zbirci ''Iz dubine'' i ''Malog beskraja''? Po čemu se tematski razlikuju?
Po ljudima koje su obeležile nastajanje ove dve zbirke. Iz ovog ugla kao da su ih pisali dva čoveka i ako nema nekih velikih razika u stilu i motivima,''Iz dubine''i ''Mali beskraj'' su potpuno različite po suštini. Jedna će vas naterati da se spustite u svoj mrak a druga vam makar malo rasvetliti koliko je on u vama beskrajan i nikada do kraja saglediv a opet važan da bi se razumelo svetlo.
Gde se nalazi ljudska svest i kada počinje preispitivanje, nakon životnih grešaka ili životnog iskustva ili jednog i drugog? Da li te poezija čini zrelijim i ispunjenijim kada kreneš da otkrivaš njene puteve, odnosno puteve samospoznaje?
Ako pogledamo život kao liniju koja je već određena početkom i krajem, uvidećemo da je svako iskustvo dar i da bez obzira što nešto deluje kao promašaj ili uspeh zapravo je na istom nivou. Bogat čovek je za mene onaj koji se usudio da se prepušta doživljajima ovog sveta a nikada nije zaboravio da traga za onim uzvišenim što je iznad svega. Poezija je za mene često reka u koje polažem ono najtananije što pronađem na putu kroz svet. Poezija mi pomaže da se fokusiram na dete i starca u sebi i da ih večno mirim slovom o životu.
Trenutno studiraš primenjeno pozorište u Novom Sadu, a pre toga si završio pedagogiju? Postoji li veza između ta dva zanimanja međusobno i poezije? Kakvi su utisci o master studijama pozorišta?
Studijski program Primenjeno pozorište ulazi duboko u fenomen pedagoške stvarnosti, za mene predstavlja svojevrsni alat, most koji spaja sveru kreativnog i pedagoškog i otključava nove pristupe u prenošenju znanja i iskustva deci i mladima. Ono što je posebno intresenatno a odlika je ovog programa, jeste svakodnevno upoznavanje sebe i svojih granica. Kako sam još od osnovne škole okrenut pozorištu i pozorišnim trupama, studiranje na Akademiji za mene predstavlja ostvarenje jednog davnog dečačkog sna koji se posle svih ovih godina nije ugasio. A poezija, kako je utkana u svaku tvar svemira ima je i ovde i često ispliva kao podsetnik da smo živi i da još uvek podnosimo postojanje i dajemo ovom svetu značenje da bez nas ne bi bio isti.
Pesme Stefana Lazarevića za kraj
***
Noćas sam sanjao oproštaj kako ljubi istinu kao ženu.
Mesec od porcelana nakrivljen nad brzinom
Starenja šaputao je da ja u odnosu na sebe ne miruje(m).
Negde u potiljku kosmosa,
u dubine neistražene svesnosti,
oko poslednjeg neurona svetlosti
kruži planeta nadanja,
na kojom slobodnom voljom
umire besmrtni Bog iskupljenja.
Кoža i kost samo su durbin kroz koje oko gleda,
ne bi li iza horizonta crne rupe našlo dušu koja grli.
Кroz oblak od dima projektuje se lice ljubavi.
Mire se suprotnosti.
Mačka i pas kao sestra i brat dočekuju svitanje.
Na brdu tek rođeni starci isplakuju osmehe.
U beloj, pokošenoj stvarnosti pronalazim sebe.
Ćutim na svim jezicima isto.
Sve je dobro...
***
Grlio sam osmehe
ljubio psa u uvo
šetao sa senkama
i pijan igrao uz bluz.
Jedna mi je pesma
rodila prvu kći.
Nadao sam se da ću do sada
zoru izmiriti sa sutonom.
Šteta što su preponosni
da bi se sastajali na mesečini.
***
U društvu mrtvih pesnika,
osetićeš po prvi put
kako ti misli mirišu na kišu.
Shvatićeš da si samo tren
između dve nejasnine večnosti
i da je iskreni osmeh žabi
jedini dokaz da si zaista živeo.
Кako bi pripadao svetu
moraš da budeš svoj.
Tada razumećeš,
da sve što teče
doveka je nepromenljivo
i da se najveće tajne univerzuma
lukavo baškare na leđima mrava.
Male tek toliko
da od njih zavisi vasiona.
***
Priznajem!
Jednom u trenu dodirivao sam mrak
u kome si publika tek loše odigrane predstave.
Još tada jasno videlo se da hvalospev suncu
ne dolazi iz grla u kome umiru pčele
zato i ne umem da volim
ono što se iz prazne kolevke
prenosi u prazan grob.
Da sam znao netremice kao mali pesnik
da gledam rađanje sunca u oku koje se smeje,
nikad ne bi naučila
da voliš svaku porušenu kuću odavde do Nepala
i u njima tražiš neslomljene reči od nekoliko
idi ili nekoliko ostani
za kutiju tajni na čijem si dnu nadu položila.
Nikada nisam voleo što ostajem u nameri da odem
i što odlazim da bi se vraćao,
igri lisice i princa,
u kojoj boja žita najbolje pristaje očima koje plaču.
Da ne završim bez poente
Od mene nikad nećeš čuti da sam voleo samo sebe,
dok su me vaskrsavali aplauzi oduševljenja.
Кad to budeš spoznala,
Razumećeš koliko ni ova pesma
nikada nije bila o tebi.
***
Pustiću te iz usta kao reč
Obećavam!
Pustiću te iz usta kao reč
kad sa tebe skinem sve što
je oko skrilo od strahova i mačeva
dok na kraju ne ostaneš gola kao istina.
Bez reči čućeš sve ono što su preci
zaboravili da zaborave i što će jednom
znati i unuci tvojih unuka.
Prebrzo i presporo
u isti osmeh
staće sva ona jutra
koja su čekala da tren postane večnost
pre nego što oprostiš
ono što ja sebi nikad nisam mogao.
Istinu.
Adamu
Antropos, tebi govorim.
Tvoji su preci nikli iz blata
i nisu razumeli da su jednaka deca suncu.
Upamti,
meridijani samo drugačije kose svetlosne trske.
S one strane ekvatora,
identično plešu neprestani časovnici života.
Pusti da te talasi ponesu tamo gde izviru duše.
Da sam kojim slučajem trava pod bosim nogama tvoje vere,
ljubio bih svet u kome su riza, hidžba i kasaja
nijanse feniksovog pera,
istinski obojenog jedinstvom.
U raširenim dlanovima kapi svih kišnica,
nećeš naći krv prolivenu iz osvete.
Ganuće te majčina suza sažaljenja
i njeno jutro kao poklon pupoljcima,
iz čijeg se nektara rađaju, ranjena deca proleća.
Pogledaj nebo u kome se ogledaju oči od postanka.
Zar ne vidiš da je gen istine svih istina osmeh
za čijom suštinom tragaš u zvezdama,
a čiji oblik ne prepoznaješ na srcu.
Кada zemlja jednom proguta uzdah postojanja
i slije rasute delove slagalice u grumen vazduha,
ta slika jednog imena, nazvaće se Čovek.
Vasiona će oprostiti bačeno vreme iščekivanja,
Molekuli stalno osvrtanje u prazno,
dok će Sada strujati zauvek.
Da li ćeš tada moći sebi da oprostiš?
Comments