Dušica Mrđenović je rođena 1990. godine u Somboru. Njena poezija je zastupljena u mnogim stranim i domaćim književnim časopisima i zbornicima poezije. Do sada ima objavljene dve samostalne zbirke pesama: SAMO U NAMA (Gramatik 2015) KRAJ JEDNOG DRAMSKOG ČINA (Anoa 2020). Prevodi poeziju sa ruskog jezika, a njeni autorski stihovi su prevođeni na: ruski, makedonski, nemački, engleski, italijanski, albanski i kineski jezik.
Dušice, kako ti doživljavaš poeziju? Da li smatraš da se pesnik koji govori istinu ponekad nađe između zarobljenika i nekog ko ima zadatak da veliča slobodu?
Poezija je nasušna potreba, za stvaraoca pogotovo, ali, ona je i krst. Jedino poezijom, po mom mišljenju, može najčistije i najbliže da se priđe suštini. Pesnik koji govori istinu često je zarobljenik te sopstvene potrebe, ali, ja bih pesnika nazvala radije stradalnikom nego zarobljenikom. Pravog pesnika, ako takvi postoje. Zarobljenik može da bude zarobljen iz raznih razloga, i to su oni kvazi pesnici, tehničari, kako ih ja zovem, učenjaci, oni nemaju ni potrebu za slobodom i često misle da je sloboda usiljena različitost ili prelazak sopstvene ili tuđe granice. Pesnik stradalnik strada isključivo iz jednog razloga - a to je sloboda. On zbog slobode strada i stradanje je njegov slobodan izbor. Nema potrebu da pesnik veliča slobodu jer slobodu živi i ona se ogleda u njegovom poetskom biću. Kroz stvaralaštvo se i približava drugima, onima koji žele i ima potencijala da je vide, a nemaju svi.
Dušica Mrđenović, pesnikinja
Izvor fotografije: privatna arhiva
Koje društvene teme obuhvataju pesme iz tvoje druge zbirke?
Nema specifične tematske podele. Zbirka je pomalo i zbrka kao i moj pogled na svet. Ukratko rečeno, pesme iz moje zbirke odnose se na moja zapažanja, voljna i nevoljna, i onda tu zaista ima svega, od refleksije do slika prirode, sitnih propadanja malog čoveka i nekih mojih maleckih bolova.
Misliš li da se istinska poezija ''ne rađa '' kao pre? Šta očekivati posle očekivanja?
Iako je istina samo jedna, istinska poezija je za svakoga drugačija, ali, ono u šta sam sigurna jeste da se poezija definitivno ne rađa kao pre, jer ni čovek nije onakav kakvim je nekada bio ili se trudio da bude. Novo vreme nas je pretvorilo u potrošače, piskarala, olimpijske trkače za nagradama, beslovesne čovečuljke spremne da saviju glavu kada god treba, i što je najtragičnije – pred bilo kim! Tu nema poezije, čak i kada se čini da je ima. A posle očekivanja često sledi razočarenje. Iako ne bi trebalo očekivati, to je čovekova priroda, mi volimo izvesnost, a u izvesnosti se gube nemiri a iz nemira se rađa najbolja poezija, stoga je odgvor na pitanje: NE RAĐA SE, I NE OČEKUJMO DA ĆE SE RODITI DOK SE OBRATNO NE PROBUDIMO U NEKO PRED-STANJE.
Koje mlade pesnike bi preporučila kao kvalitetne i vredne pažnje?
Sve koji dostojanstveno pišu iz potrebe da iskažu svoje misli ne libeći se da zbog toga i trpe. Ovde kvalitet nije ni potrebno pominjati, jer svako ko piše iz takve pobude, ne bi sebi dozvolio prosek i manje od toga.
Reci nam koji je cilj portala Nigdine? Da li planiraš saradnju sa nekim knježvnim udruženjima, klubovima?
Cilj portala Nigdine, jeste promovisanje kulture i umetnosti, upravo kroz različite vidove saradnje sa slično orijentisanim organizacijama, posvećenim alternativnoj sceni. Već u prvoj godini našeg postojanja, ostvarili smo uspješnu saradnju sa umetničkom zajednicom Vavilonska Biblioteka, sa kojom smo, kao partneri, učestvovali na manifestaciji Dilanovi Dani u Torinu i tom prilikom su tri naša autora prevedena na italijanski i kineski jezik. Takođe smo, sa pomenutom zajednicom, pozvani na Festival de Teatro 2021. Somos la Resistencia, El Salvador, koji se ove godine održava pod sloganom "Mi smo Otpor" a u toku je i velika kolonija između četiri zemlje: Srbije, Albanije, Italije i Crne Gore, čiji su organizatori, pored Vavilonske Biblioteke koja je domaćin kolonije, Albania Poeteka, Tirana i Dell'Associazione degli Scrittori e Artisti Albanesi, Italija. I ova kolonija je propraćena prevodima na sva četiri jezika zemalja učesnica. Kao što sam pomenula, cilj nam je da se povezujemo kroz kulturne razmene i jedan posve novi način autorskog predstavljanja, u odnosu na dosadašnje.
Izvor fotografije: ''Knjigatron''
I, za kraj tri pesme Dušice Mrđenović
NEMA VIŠE PESNIКA
sećaš li se
tvoje lice je imalo obrise tame
a u očima je nestajalo sve
kao pred kišu
pri vraški veštom osmehu
u njima se iznova sazdavala bit
rađao se leptir koji je umeo živeti
duže od jednog dana
nema više pesnika – čujem kako izgovaraš
dok prozor otvaraš pred letnju kišu
ne očaravaj se, ako teško podnosiš razočarenja
i ne očekuj(em) ništa...
Šta očekivati od očekivanja?
Nema više pesnika
koji se zaljubljuju u mrtvu devojku
i koji kraj njenog odra
u hladnoj tišini
čuju dečiji plač
nema više pesnika
koji su u stanju
da od svega
stvore leptira
zato klečeći ismevamo larve
razbuđujemo lutke
jalovim prstima proširujemo krug
začaranih misli
i kao omađijani sledimo te prste
u njima tražimo dah
koji će nas pretvoriti u leptira
pa makar ne umeli živeti
duže od jednog dana
BEZNAĐE
U vrtlogu beznađa rađa se izazov tišine. Dopiru iz daleke tmine površine jezeraca svetlosti. U našoj zlosti okovani dani su sve teži i duži. Kruži vedra misao oko mene Dene se u moj krvotok. Otok slatkog nemira je sve veći: lebdeći – sada sam iznad svih.
SUVO LIŠĆE
(I. S.)
Život boli.
Trnje po kojem hodiš bode,
iako ne osećaš stopala.
Vežemo se za reči
jer su one jedino što nam preostaje.
Kada nestane svetla.
Život boli.
Hvataš se za slamku
i uvek misliš da je najkraća.
Hvataš se za hvatač snova,
pero sove i pero orla,
za moć i dah života.
A život boli,
dok perverzno lažemo
da uživamo u tome.
Lektura i korektura teksta: Nataša Lujić Nović