Lirska poezija važi za najlepšu i najvredniju poeziju do današnjeg dana. Da li smatraš da se gubi romantizam, lirika u književnosti ili je upakovana na drugačiji način?
Pre svega moram istaći da je romantizam, lirika svojstvo osećanja, i života uopšte, smatram da je to način moje stvarnosti kroz koju učim da postojanje ostvarujemo u celosti jedino kada volimo, lirika i ljubav su za mene istovetni, neraskidivi, jedno s drugim čine celinu, i utvrđuju sve ono što ona i jeste, traganje ka ispunjenu svega onog sto čoveka izbavlja od neprolaznosti, približavajuci nas večnosti i ostavljajući u nama neizbrisiv trag koji ostaje kao blagoslov. Duhovnost jeste deo mog stvaranja uopšte, bez nje čovekolika priroda kao ikona Božija ne bi bila ostvarena, a jedan deo mene bio bi prazan. Kroz Božansku ljubav sve je osmišljenije i jedino istinsko, kroz nju duša moja svakim delom oseća zahvalnost. Romantizam, lirika je za mene neprikosnovena i neprolazna stvar bas kao i ljubav o kojoj govorim, svaki dar umetnosti na ovakav način jestne htenje, koje nam nagoveštava trajanje večnosti kroz koju rastemo.
Romantizam, lirika nije nešto što treba da bude izgubljeno, kao i sve ono što je vredno, a činjenica je da vredne stvari ostaju te s toga mogu reći da se lirika kao slobodno i neizbežno ostvarenje čovekove duhovnosti i prirode ne gubi. Prema tome stvaranje samog konteksta u ostvarivanju ovakvog vida umetnosti jeste jedan korak ka Božanskom i pribegavanje svemu što smrt kao krajnja forma neprisutnosti ljubavi nema pristup.
Tamara Slavić, pedagog i pesnikinja
Koja je veza između pedagogije i poezije, da li ljubav prema matičnoj profesiji ima veze sa inspiracijom koju dobijaš za pisanje pesama?
Posle pisanja, deca su najsvetiji zavet ka ispunjenu čovekove duše, najvažnija ljudska uloga, kada staneš pred detetom sveprisutnost tvoga bića mora biti ispunjena iskrenošću, čistoćom, dobrotom, moralnim ostvarenjima baš kao i u poeziji, u prebivanju ovih vrednosti čoveka jeste njeno pribežište, njena lepota, vascela i nerazdeljiva, ljubav, koju gajim prema prema deci i pisanju, kroz njihov osmeh i ljubav, naučila sam mnogo životnih mudrosti, koje mi daju snagu i na neki način ulivaju istrajnost u pisanju pesama kao i pisanju uopšte, svaki trenutak proveden sa decom ovekovečim u trajanju, u ovom slučaju to je poezija, deca su dobar pokretač, kada si sa njima strah iščezava, i ostaje ona duboka zamisao koja se na kraju dana pretvara u hrabrost, onu za koju niste ni znali da imate, a pronalazite je u najsitnijim, izatkanim delićima duše, preporod, kroz koju poistovećujem poeziju, trajno shvatanje sebe kao ikone Božije, sagledavanje sebe, upoznavanje i prepoznavanje. Proces u kom zasigurno naučite da dajete, a ta radost i jeste najveća pokretnica za sve u životu, ona se prosijava i isijava, apsolutno utiče na sve što radite i vi znate da se u tome krije neko vase otkriće, mirna luka u kojoj je sve ljubav, pa drugačije ne možete ni da živite.
Pedagogija, i poezija su najveće dostignuće u duhovnom smislu, upravo ta spona koja ih povezuje jeste požrtvovanje, lepota i neiskazane reči ljubavi.
Šta je za tebe ljubav, vredi li se za nju boriti kroz reči i dela?
Ljubav za mane predstavlja sinonim za neprolaznost, žrtvu, vid samoostvarenja kroz podvig, jedina stvar u kojoj strah nema put, to je iskonsko rađanje čoveka, njegovo ljudsko ostvarenje, traje, kao nesagorivi plamen vere, isijava i ostavlja u nama samu večnost kroz koju se ljubav prožima, vera i nada neraskidivi su deo Božanskog, smatram da bez vere, ljubav kao takva nije moguća, kada verujemo mi volimo, u ljubavi Bogolikoj prebivamo, čovek ostvaruje svoje postojanje u suštini samo kada voli. Kada voliš, iskušenja postaju lakša otkrivajući jasnu sponu izmedju Boga i čoveka. Bog je dakle ljubav, kada volimo mi tada jedino Božiju prisutnost u nama osećamo, tada je ljubav zasigurno tu. Ne ostavljajući mesta gordosti, snishodljivosti, ljubav pruža slobodu da kroz nju rastemo, u njoj ne skrivamo ono što zaista jesmo, naše biće živi oltar u kojoj laž i izdaja nemaju mesto. Svaka bol postaje ljubavlju pokrivena živi obruč, kao nevidljivi štit kroz koju nestaje, sve ono što nije ljubav. Svaki susret čovekove duše sa Bogom, zapravo je susret izmedju ljubavi, Gospoda prema svakom čoveku, suzno pokajanje i prihvatanje svega što zapravo treba da bude smisao svakog čoveka. Njena moć je u tome da leči, da isceljuje, da čovekovu dušu dovodi do potpunog očišćenja, duhovnog osnaživanja I ostvarivanja čovekovog jedinog cilja. Za ljubav se mora boriti, svakoga dana, za onu u nama i u nama, kroz veru, dobrotu, milosrđe. Za onu prema drugima svakako, svom snagom, delima, reči trebaju da budu njena zasluga. Boreći se za ljubav u nama naša duša vapi za večnošću, i svemu što je Božije na zemlji.
Kako bi ocenila današnju književnu scenu?
Svako književno delo je jedan unikat i lepota koju svako projavljuje na drugačiji način, te s toga moram istaći da svako od nas koji se bavi pisanjem poezije, i pisanjem uopšte, je jedna neponovljiva individua kao i dela koja nastaju, živa enciklopedija, čovekove unutrašnjosti, same lepote. Osavremenivanje čoveka dovodi do zaokupljenosti čoveka drugim stvarima, kada živimo u brzom vremenu nekako se čini da je sve teže, samim tim i pronaći način da se dopre do ljudi, moje je zadovoljstvo što sam u životu okružena ljudima sa sličnim interesovanjima, tada se vera u dobro još više produbljuje i prenosi na ostale ljude koji su zavoleli poeziju i čitanje uopšte. Smatram da se treba posvetiti duhovnom negovanju dece, mladih kao i starijih, svaki deo onoga što iziskuje osećaj za lepo, svakako da je čitanje kod nas zastupljeno u većoj meri nego na Zapadu i to me raduje, kao i inicijacija za edukovanje mladih koju vidim u raznim obrazovnim ustanovama. Smatram da književnoj sceni hvali više dobre organizacije, i svedenosti.
Koja vrsta naših pesama su tvoj stil?
To je svakako lirska poezija, njeno glavno svojstvo je ispoljavanje osećanja, ljubavi ne zapostavljajući duhovnu stranu bilo kao refleks ličnog ona to projavljuje u svojim najlepšim oblicima. Svako htenje u lirici vođeno je ljubavlju, emocijama, osećajnost je u suštini lirske pesme. Lirska pesma kao i poezija, književnost uopšte deluje na čitaoca sugestijom, njena moć je u tome da uzbuđuje, zadržava pažnju, aktivira čula i stvara divnu harmoniju koja ostavlja svojstvo privrženosti i osećaja divljenja. Lirska pesma je zaista nejlepši put ka oplemenjivanju čovekovog bića i društva uopšte.
Jednom kad nestanem
Mladost pusta, ah, odnese
sve i čemerno postade sad.
Ostaviću ti kad prođu naši
kišni snovi, jednu stranicu
staru, ispisanu tvojim dodirima.
Po tim mrvicama lepote naše
sačuvaj me, nek ne izgubim
bar trajanje ljudsko. U ostavi
nekoj stajališta duše, potisni
me, negde duboko u sebi.
To je naše mesto znaš?!
Jednom kada ne budem kraj
tebe ne tuguj već sa anđelima
druguj. Moj je kraj kad se izgubiš
u svetu natoveranih spletka i laži.
Hodaj polako, oprezno bdi
da umorni sanjar ne ukrade ti
deo mojih sna, razabranih svetiljki.
Pazi da te ne naslone na zaraslu
ranu čekanja, ni tad nećeš iščeznuti
poput lika, ja snove živim srca
otvorenog tako me pamti milo.
Srce jedino nikad ne izda!
a naša su se našla u jednoj
prekretnici života , gde nam
se život smeši i jasne poruke
šalje blago onome ko ume da daje.
Zakletva
Noći su moje pronašle spokoj,
kao pučina kraj plavog mora
koja mirno čeka nove talase,
nadolazeće bure nad ljušturom
skrivenih pukotina.
Ranjene duše koja je iznova
umirala i vaskrsavala!
Njoj sam ti se dušo, onog dana
zaklinjala na večnu setu u očima
mojim, dok si snažnim koracima
ostavio uminuli trag tvog prisnijeg
od svih utihnulih krajeva.
Jauci duše ostaviše nepojatnu
prazninu u kome se kao sjajna zvezda
gasi dan. Kuda dalje? Kome?
Gde su reči ? Kome okrenuti licem
svoju prividnu lepotu?
Svet se deli samo na one koji
su znali da ljubavi daruju svoje
srce i one koji su na nekom
drugom mestu isplivali jos
snažniji za nju. U središtu života
i smrti kao ratnik isijava ljubav.
Tera nas da svoj obruč skinemo
sa leđa jer smo njome već pobeđeni.
A danima novim pesmom
se uzdižem, pevam o lepoti,
hoće li još neko pevati o njoj?
Sužnji biće onaj ko u ruži prepunoj
trnja srcu poiska krasotu da daruje svom.
Ime mu je ljubav...
Nisam ti još dragi poljubcima
sreće, otrgnula strah. Ljubljeno
će svako mesto za dodir tvoj
pronaći spas.
Reci mi šta si ti?
Sjaj u očima, koji ne jenjava.
Možda treptaj večnosti u mome
srcu, koji ne boji se uminulog sna.
Kaži mi da li si ti? Jedini.
Dobrota koja je u srcu tvom
još snažnije zaživela u mom.
Najvrednija istina, koja je
čovekom te u meni nazvala.
Reci mi ljubavi. Ko si?
Hrabrost koja se novim snagama
dovija do svakog novog otkucaja
moga krhtkog i uplašenog srca.
Sasvim znatno, u sebi šapućem
nekim novim neznatnim tonovima.
Glasom žene koja snažno voli.
Tiho ponavljam sada znam
,,Bitka koja se nikad ne
završava, i život koji večno
traje, u obilju sunčevih zraka
i nekom neizbledivo utiskanom
večnošću u našim čvrsto
spojenim dlanovima.
To si sve postao. U meni.
Tamara Slavić
Comments