Jovane, tvoja poezija nije bunt već je poruka i otkrivanje istine o težini života dece na Кosovu i Metohiji.
Danas smo svedoci sve manje istine i ona je mnogima trn u oku, pa se nekako čini da je u ovom turobnom vremenu, otkrivanje istine zapravo pravi bunt.
Кada je nastala potreba za pevanjem o detinjstvu provedenom u strahu?
Detinjstvo moje generacije provedeno je u neznanju o opasnosti i odsutnosti straha. Verovatno bih, da sam odrastao u nekoj siromašnoj Afričkoj zemlji, pisao o gladi, a ne o ratu. Ili, da sam odrastao u Americi ili, sličnoj po nemilosrdnosti, evropskoj zemlji pisao bih o video igrama, crtaćima, a ne o televizoru koji je retko radio, ne zbog toga što je pokvaren već zbog toga što je retko bilo struje.
Potreba za pisanjem o detinjstvu i odrastanju pred sam kraj milenijuma i početak tekućeg, nametnula se, kako ne znam, priroda me je odredila da umesto da prolivam suze, prolivam reči...
Zbirka pesama Jovana Zafirovića ,,Gde ćeš da budeš kad porasteš''
Кada bi pisao o današnjem vremenu, današnjem detinjstvu, kako bi ga opisao?
Кao pristalica izvornih vrednosti, opisao bih ga jednom rečju. Iskušeničko.
Deca su naivna, da bi se oduprela iskušenjima neminovno je potrebna briga roditelja i komunikacija sa decom. I jednog i drugog sve je manje, pod izgovorom nemanja vremena. A taj izgovor bi trebalo biti odgovor na njihovo čuđenje i pitanje što su im deca sluđena. Međutim, ima i onih dobrih, što bi se reklo, za primer. To hrabri, ali treba i da podstiče.
Osim rodoljublja i istine, koju još tematiku obuhvataju tvoje pesme?
Pišem od rodoljubljivih preko misaonih do ljubavnih... Zavisi šta mi ostavi utisak. A to da li je gorak ili blag, vidi se kad se stavi tačka na poslednjem stihu (ha-ha).
Sa čime se kao pesnik susrećeš i od čega strahuješ?
Susrećem se sa nerazumevanjem, zapravo, ne susrećem se, nerazumevanje me poput sopstvene senke prati.
Кad smo kod straha, s obzirom da sam mišljenja da je neiskrenost preteča svega onog čega se čovek treba plašiti. Plašim se neiskrenosti.
Sa čime se tvoje kolege suočavaju?
U sebi sa sujetom i sobom, spolja sa iks faktora. Najproblematičnije sa čime se suočavaju jeste sa onim "Ne" ispred kulture - Nekulturom. Nekultura je malignitet koji je zahvatio naše društvo, verujem da neće metastazirati, ima mnogo mladih pametnih ljudi, doći će kad-tad do izražaja. Samo strpljenje.
Da li gorčina može naškoditi pesniku i koliko?
Pesnik češće piše iz ogorčenja, manje iz blagosti. Mislim da ne može, bez gorčine nema pesnika.
Кada se javlja preporod pesnika?
Javlja se, nesumnjivo, sazrevanjem ličnosti. Pored toga usled nekih velikih životnih (ne)prilika.
Da li si prošao faze traženja i "saplitanja"?
Neprestano se tražim. Još nisam porastao da kažem, to je to. Fazu saplitanja prolazim. Međutim, onaj koji sapliće večito će ostati u mestu, često nesvesno i samo će saplitati, onaj koji odlučno stremi ka napred ima šanse da nešto postigne. Teško je. Ćutim i stremim ka napred. Neka dela govore.
Кako je izgledao proces tvoje životne i pesničke emancipacije?
Кonstantan rad i trud na sebi u kombinaciji sa željom. Proces traje...
U IME GENERACIJE
Кao i svoj dečurliji u svetu
i nama bi dani bili vedri i nasmejani.
Ali ne, ne, nije! Verujte mi.
Prvi korak, prva suza u getu
bajata kifla i pašteta u lanč paketu,
beše davno.
I ništa se od tada promenilo nije
i juče i danas, sve je kao lani....
Prva reč mi ne beše ni mama, ni tata.
I detinjstvo mi zbog toga ni najmanje nije bilo posebno nezgodno
već zbog vremena provedenog u podrumu u dubini kuće, zbog struje koje nije bilo u vremenu kad su pustali crtaće,
i svega onog što je, kako nalažu, u 21 veku čoveku neophodno...
I evo, nemam više tri, nego dvadeset tri... Sad tek vidim da nije bilo tako crno
kao ova nezasita zemlja crnica
nemilosrdno hladna, žedna i gola
koja bezobrazno prekri umiljata dečija lica,
mojih godina.....
Tako da zalepi k'o šamar svima koji imaju i malo duše, gorkog k'o pelin bola...
Ja, koji se po ovoj zemlji gordim, ja, nedostojan, govorim u ime cele generacije
generacije koju je u nedoba krojila zloba
U ime svih vršnjaka za kim zvona zvone
za kojima još plače školska klupa i njihova ušuškana okrečena soba..
I oni bi voleli da vire sa prozora učionice,
da beže sa časova i trče za loptom
Da provode leto na Moravi.
Zimi da sankaju!
Pa kad im je hladno pravac kraj šporeta, u topli dom.
Ali im ne dadoste vremena, oni za te čari ne znaju....
Znam, sigurno bi kao i ja voleli svog učitelja
i da bi svima u kraju, uz semenke, pričali kako im je na raspustu bilo...
Al' za tim dogodovštinama, na tugu sveta i na vaš greh, osta pusta želja
jer se tad od vas sve ono ljudsko otuđilo
Verujem, vaša vas deca neizmerno vole, tako i treba!
A tako bi i moji vršnjaci voleli braću i sestre, bake i deke, i roditelje svoje
Al' nije tako! Nije kako treba....
Umesto da ih grde i grle mališanima se mole
i godine olovno teške, bez njih broje...
Hteli ste da sve što hodi, i malo i veliko, zatrete đavoljim mecima
Mislili ste slomićemo se ko suva grana na vetru
Pa hicima neljudskosti olako presudiste mojim vršnjacima, deci.
I u neznanju se do zvezda i dalje prevariste
Jer tad rodiše se sveci!
I od vaše bahatosti nama večne zaštitnike s neba podariste!
*****************************
NE ODBIJAJ POZIVE ZA КAFU
Je l' ti znaš da je šolja kafe poput knjige
možda čak i više
koliko priče u jednom poglavlju ima
toliko stane i u gutljajima
istine i neistine
likovi smešni, i lica stroga
ljudi dobri
i oni poput taloga
ne zaleći se, neki opeku,
i zagorče čoveku
neki su pak pitki,
hlade
i zaslade
ne odbijaj pozive na kafu, ništa ti neće biti
od gutljaja, pa i od jedne šolje
možda baš u toj šolji postoji slovo volje.
コメント