Draga Iva, na koji način spajaš psiholooške elemente u muzici i filozofske u poeziji?
Muzika i poezija su za mene samo dva različita jezika za pričanje o istoj stvari. Zato najčešće ne mogu da pišem o istoj stvari u isti mah i muzika i pesme. Ali ovo me pitanje jako raduje, jer ja i sama tražim u muzici da bude emotivna i lična, ona je već sama po sebi dovoljno apstraktna, a od poezije da bude filozofska, a ne samo intimna i lirska, jer ona to već ima u svojoj definiciji. Mislim da kad dodamo intelektualnu dubinu poezije, kao i ličnu, emotivnu delikatnost i krhkost muzici, stvaramo nešto što može da govori istinu.
Da li se za stvaralaštvo više inspirišeš muzikom ili književnošću? Koje godine si objavila knjigu?
Obe, ali na različite načine. Imam neke stihove koje su baš konkretne aluzije neke pesme (mislim muzička pesma), ali više se inspirišem nečim što se dogodilo ili što sam ja osetila ili što je neko drugi osetio pa sam onda i ja osetila, nepravde, paradokse u uopše. Puno inspirativnije od umetničkih dela su mi vesti. Vesti su pravo mesto za writer’s block. Tamo uvek ima nečeg uznemiravajućeg, konfliktnog, paradoksalnog koji umetnik mora da uzme i da načini nešto lepo od svega toga. Vesti su upravo ono što umetnici moraju da nadviču. Biti umetnik, znači tiho vrištati da ovaj svet i univerzum su lepi i istiniti i dobri, jer gledajući vesti više puta dnevno, ljudi lako zaborave.
Moja prva knjiga je objavljena 2017. godine, kad sam dobila nagradu “Igor Isakovski”, za najbolju debitantsku knjigu i deo nagrade je bilo i objavljivanje rukopis. “Dvoumljenje”, moja zadnja knjiga sam izdala nedavno, pre nepunu godinu.
''Alembic – Gresi pera'' -Iva Damjanovski
Iva Damjanovski, kompozitorka
''Imam muziku i dim u očima'', '' ljudi su ljubomorni na decu''- , samo su neki od tvojih stihova koji nam govore ožalosti za detinjstvom i dečijom iskrenošću. Kuda bismo kao civilizacija otišli kada ne bismo izgubili to zrno iskrenosti odrastanjem? Da li se ti osećaš kao dete koje još uvek traga i istražuje ovaj svet bez obzira na nedaće koje će te možda snaći? Kako prevazilaziš stvaralačke prepreke i šta te umiruje kada ne uspeš da ih savladaš?
Tako mi je drago da ste to videli, tačno je to ono što mislim da me fascinira kod detinstva, iskrenost. Ja sam opsednuta istinom. To je ono što zapravo tražim. I želim da pišem jednostavne pesme jer istina se da reći samo jedonstavnim rečima, onako kako to deca rade. A, i ono što nadam se da nikad neću izgubiti, je radoznalost (ljubopitnost) o svemu. Mislim da odrasli gube to i smešno je, jer su sve manje radoznali, a sve manje znaju. Kad stavimo ovo u manje apstraktnom pojimanju možemo da vidimo čak i opstestvene probleme kojima se suočava čovečanstvo jer gubi taj pogled na svet: deca znaju da je priroda divna i bitna, deca znaju da su vojna i mržnja su glupe stvari, deca se ne boje različitosti, a i ne poimaju razlike među ljudima na osnovu nečeg apstraktnog, samo vide ili ne vide dobrotu.
Kao stvaralačka prepreka valjda mogu da svrstim samo sebe. I ništa me ne umiruje kad ne uspem da savladam sama sebe, ali to je super, može se o tome i pisati.
Reci nam nešto o kvalitetu današnje muzike, da li si pristalica pravljenja elektronske muzike ili si ipak za tradicionalne medije?
Ranije sam imala ovu dilemu, ali sad više nemam, i po muzici koju pravim očito sam pristalica pravljenja elektronske muzike ali zapravo moje pravo mišljenje je da treba koristiti obe, na sve moguće načine, da se spajaju u dijalektičku sintezu i da si megđsobno pomažu. Uopšte, mislim da kad se stvara, ne može birati jedan ili drugi isključivi način, čemu isključivost? Sve što je način ili sredstvo čime se stvara i preko čega se umetnik može izraziti treba i da upotrebljava. A, osobito mi je interesantan muzički predzvuk da sa potpuno akustčkim, standardnim instrumentima, pokušavam da podražavam zvukove našem tehnološkom sekojdnevlju a da sa elektronskim instrumentima imitiram zvukove prirode. Ovo je jedna od glavnih postupaka kojih koristimo sa Viktorom Tanaskovskim u našem prvom albumu kao “Alembic”.
‘’Alembic’’- Iva Damjanovski
Koje muzičke pravce kombinuješ u svom muzičkom stvaralaštvu? Da li izvorna muzika rituala ima uticaj na tebe, ako da, zbog čega? Šta više deluje na čoveka, šta menja svest zvuk ili reč?
Cilj je da pokušam da ne vidim pravce uopšte. Mislim, uticanja su tu ali su od Rachmaninova do Lori Anderson, do Kraftwerk i makedonsku narodnu muziku. Njihovo spajanje, kao takve potpuno različite žanrove trebalo bi da ruši pojam za muzički pravac uopšte, jer postaje besmislen. Mislim da je to budućnost umetnosti, spajanje svega u najrazličitije kombinacije tako da umetničko delo postaje još intenzivnije.
Muzika rituala definitivno ima uticaj na mene, sinkretizam me jako privlači. Mislim da je to prava i istinska umetnost jer sadrži sve odjednom i je predodređena da čovek na neki način transcedentira, da oseti još više. U muzičkom smislu mislim da je ovo kod mene vezano i za makedonsku narodnu muziku, zurle i bubnjeve i njihov intenzivan zvuk i uvek se čuje destruktivna i čudna slovenska muka u njima.
Zvuk. Reč se uvek muči da kod čoveka promeni svest tako kako što muzika to suptilno i lako radi. Iskreno, zato i mi je pisanje tako drago, jer je stvarno predizvik. Najteže je da se kaže istinu rečima. Reči su toliko nesavršene i toliko malo vrede, da je pravo čudo kad neko uspe da kaže istinu njima. Zato volim knjževnost.
Šta je srž stvaralaštva mladih umetnika? Gde sebe vidiš kao kompozitoru i kako bi definisala književnu scenu u Makedoniji?
Mislim da srž stvaralaštva mladih umetnika danas mora da bude da stvaraju lepotu. Lepota ce spasiti svet, a ovom svetu je potrebno spasavanje.
Uopšte sve više vidim sebe kao kompozitorku. Radim trenutno na više kompozicija za pijano i imam neke ideje za neke veće kompozicije. Htela bih i opet da radim na teatarske predstave i filmove. “Alembic” me je puno naučio i sada se potpuno drugačije osećam u vezi toga, imam mnogo više samopouzdanja.
Knjževna scena u Makedoniji mislim da se osvrće mladim autorima i mislim da je to prekrasno. Mislim da mladi su oni koji su nosioci hrabre, progresivne misli i danas mislim da više nego ikada ljudi shvataju dok su još jako mladi da imaju velike odgovornosti. Nažalost, ovaj svet koji smo dobili nije u najboljem stanju, imamo toliko posla sa njim, ima toliko mnogo što treba popraviti, to možda i nije novo ali mislim da današnja omladina više no ikada do sada razmišlja ne o sebi, kao nažalost mnoge pre nama, nego o generacijama koje će doći. Mislim da to je najblagorodnija osobina za današnju omladinu, mi znamo da ljudi dosad baš i nisu marili šta će ostaviti sledećim generacija, ali mi u ovim oštećenim svetom znamo da naša generacija neće dobiti puno i to nam ne smeta, nas brine šta će naša deca da imaju, šta će tri generacije od sada da imaju. Mi marimo o budućnosti i mislim da to žrtvovanje spontanosti i bezbrižnosti je dovoljno da jedna omladina dobije pažnju i da joj se da glas.
‘’Dah’’- Iva Damjanovski