Istraživanje tela u svojoj slobodi i prirodnosti -Suzana Dželatović

Suzana Dželatović je rođena 30.maja 1989. godine u Ćupriji gde je pohađala osnovnu i srednju školu. Osnovne akademske studije završila 2012. godine i stekla zvanje diplomirani primenjeni umetnik na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu na odseku zidno slikarstvo, u klasi profesora Željka Đurovića. Master studije završila je 2014. godne na fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu na odseku slikarstvo, u klasi profesora Slobodana Roksandića, stekavši zvanje master likovni umetnik-slikarČlan ULUS-aod 2015. godineIma status samostalnog umetnika od 2016. godineDo sada je imala devet samostalnih izložbi i učestvovala je preko pedest grupnih izložbi, umetničkih festivala i projekata širom sveta. Živi i radi u Beogradu.

Na samom početku bavljenja slikarstvom krenula si sa aktom?

Da, to se dogodilo zapravo zbog nedo­statka aktova na fakultetu. Na časovima slikanja na osnovnim studijama, sve vreme su nam pozirali obučeni modeli u postavci za sliku koja nam je bila zadatak. Kada smo dobili slobodu da slikamo šta god želimo, meni je to bio logičan nastavak priče, njeno zaokruživanje, istraživanje ljudskog tela u svojoj slobodi i prirodnosti.

O čemu govore tvoje žene na slikama? I zašto žene?

Početak priče je opet baš školski. Kada sam tražila modele da mi poziraju za rad na fakultetu, nijedan muškarac nije želeo da se skine. Proučavala sam formu, po­kret tela i atmosferu u kojoj bivstvuje. Ekspresijom portreta sam pokušavala da dočaram emotivno-psihološki momenat. To posvećivanje ženskom telu u slikarstvu se nekako dovoljno odužilo da se na njega nadoveže moje povezivanje sa izvorom kreacije, sa oslobađanjem seksualne ener­gije i susretanjem iskonske žene u meni. Mislim da su tada moje naslikane žene progovorile, zapravo možda i počele da vrište: o ljubavi, ekstazi, stvaralačkoj moći, lepoti postojanja, strujanjima, orgazmičkim stanjima, snazi i volji koja pomera planine. Muškarac kao model se iz priče prirodno eliminisao.

Moć i suptilnost ženskog tela kroz potez tvoje četkice?

Uvek na prvom mestu želim da prenesem njenu ljubav koja postoji u neograničenim količinama. Ta ljubav je čini boginjom. Bo­ginja je sve, moćna figura koja dominira platnom i prži oči, a u isti mah nežno i ran­jivo telo od krvi i mesa.

Do kakvog zaključka si došla istražujući na platnu ljudsko telo?

Telo je kuća našeg bića i kao takvo ver­ovatno nikad neće prestati da mi bude in­teresantno, samo se istraživanje okrenulo njegovom postojanju u nekim manje vidil­jivim i realnim stanjima. I od realističnog načina prikazivanja odlazi polako u dema­terijalizaciju.

Zašto ne voliš garderobu na platnu?

Jako volim garderobu kao vrstu vizuala koji nam omogućava da budemo deo društva. Ali ne volim je kad nije neophod­na, a to je kad je dovoljno toplo i na slici. Jednostavno mi je neprirodno da je slikam, to je materija koju ne osećam i ne donosi živost dok stvaram.

Kako si iz materijalnog i seksualnog otišla u duhovno? Kako je nastao ''switch''?

Kako sam ja kao biće odrastala i sazrevala, tako je i moje slikarstvo raslo sa mnom. Mislim da to nije „switch“, već neka vrsta konstantnog kre­tanja i svakodnevne promene.

Dominantne boje kojima ne možeš da kažeš ne i koje pričaju sve?

Neko mi je skoro rekao da boje koje koristim nisu sa ovog sveta i to mi se dopalo. Uvek sta­vim sve boje na paletu i kada postavljam sliku trudim se da ne razmišljam o koloritu, već pus­tim ruku sama da bira. Naravno, kolorit koji se stvara je uvek sličan u određenom periodu, jer on oslikava naše trenutno unutrašnje stanje. Ali imam osećaj kao da taj spontani odabir boja ne donosi Suzana, već dolazi iz nekog uzvišenijeg mesta.

Meditiraš. Koje slike se pojavljuju u takvim stanjima kada se zaustavi um i razmišljanje?

Kroz duboke meditacije dopuštam da me ener­getske sile vode u osećaj jedinstva sa svima i svime. Jasne vizije koje usput doživljavam pre­nosim na platno. Vezane su uvek za Suzanina osećanja, ali su i predstava kolektivnog osećaja, jer je Suzana samo delić celine. Kada slika tako izađe iz mene, prvo je dugo posmatram i raz­mišljam odakle je došla, jer ponekad ume da me potpuno iznenadi i da se pitam ko je to naslikao – Da li sam ja? Da li sam ovo želela? Onda post­ane potpuno jasna i poznata i zapravo je samo „moja“ interpretacija već postojećih arhetipova iz kolektivnog nesvesnog i samo želim da stva­ram dalje, da se setim, da ih pustim da izađu, da ponovo žive u nekom novom obliku, želim da ih podelim sa svima, želim da ih se još neko seti, da ih oseti kroz moju sliku. Taj krug proizvodi čistu radost.

Koliko dugo radiš na jednoj slici?

U zavisnosti od posvećenosti i jasnoće vizije, rad na slici može da traje od dva dana do dve nedelje, pa i mesec dana. Nekad je sve jasno i lako i teče kao reka, svaki potez je siguran i čist i na mestu. Dok se u drugom slučaju luta i gubi ideja, tada sumnja napravi blato od boja koje se teško očisti, ali se uvek trudim da to prevaziđem i završim sliku. Sve moje omiljene slike su nas­tale u srećnim okolnostima prvog slučaja. Volim rečenicu koju mi je preneo jedan slikar, moj do­bar prijatelj: „Prvi potez zlato, drugi srebro, treći blato.“

Tvoje slikarsto se menja u tematu, idejama. Od čega to zavisi? Zavisi od emotivnog stanja i uticaja koji dolaze iz spoljašnje sredine. Priroda uvek inspiriše – svi oblici, paterni, boje, dizajni, formule, geometrija i naravno ljubav, sve je u prirodi. Kada živim više u skladu sa njom, lakše osećam i stvaram. Kada živim u ljubavi, najlakše stvaram.

Šta je zajedničo za sve tvoje slike?

Definitivno figuracija i jarke, vibrantne boje na nekom površnom nivou. Ja se nadam da je pre­nos jake i jasne emocije nešto što ih objedinjuje, to je svakako ono što želim da prenesem, ali ne mogu da očekujem da je to istina, pogotovo ne za svakog posmatrača i verovatno ne baš za svaku sliku.

Po čemu Suzanu Džlatović prepoznaju ljubitelji umetnosti?

Verovatno po aktu i eroticizmu koji je bio do­minantan na mojim slikama duži vremenski period. Ali je to samo jedan period. Svaki dan se budim kao nova osoba i nove slike izlaze iz mene. Uživam u tim promenama jer se kroz njih uči i igra. Znam da je sve proces, preobražaj i istraživanje, da ne mogu da se svrstam nigde, pa me možda po tome i (ne) poznaju ljubitelji umetnosti.

Kakva je tvoja saradnja sa Udruženjem Pigmalion i Gorazdom Ćukom? Snaga Tamjanice, njena lepota, priroda, okruženje, nebo nadohvat ruke, neuhvatljiv miris lavande-sigurno doprinose lepoti stvaranja.

Da, gore je mali raj. Svaki put kada sam bila, puštala sam planinu da me totalno obuzme i opije. To je vrhunsko gorivo za stvaranje! Sa Udruženjem Pigmalion imam sada već dugo­godišnju saradnju koja je rodila mnogo radova za koje nisam ni pretpostavila da bih naslikala. To je bilo sažimanje dvaju energija. Naš jedno­godišnji projekat koji je trebao biti zaokružen izložbom u NLB Galeriji je prekinula pandemija. Projektom pod nazivom „Nude for likes“ smo želeli da odgovorimo na popularne haštagove koji na društvenoj mreži Instagram nude razne stvari da bi dobili lajk zauzvrat, npr. #likeforlike. Mi smo ponudili akt. Galerija je bila virtuelna, model je bio tagovan i tako smo stvorili konek­ciju između umetnika, kolekcionara i modela za savremenu publiku koja pronalazi sadržaj na društvenim mrežama. Naši modeli su mogli da se pohvale kako imaju pravu pravcatu „sliku za Insta“. Bilo je puno lajkova za aktove. Radili smo godinu dana i objavljivali po jednu sliku mesečno, a na kraju projekta je trebalo da sve slike budu izložene u NBL Galeriji. Ta izložba je još uvek na čekanju i radujemo joj se!

Izvor: Pigmalion Art-Piše: Mia Medaković- Topalović Intervju: Suzana Dželatović

Fotografije: Iz privatne arhive