Mišljenja smo da je za razgovor sa pesnikom kao i za objavljivanje neke njegove pesme apsolutno dovoljno da je napisao dobru i uspelu pesmu. Medjutim, znamo i to da se novinari uglavnom drže formalnih razloga. Danas imamo i jedan i drugi razlog za razgovor sa nama dragim pesnikom Draganom Markovićem dobitnikom nagrade "Branko Ćopić" ali i autorom tolikih predivnih i darovitih pesama.
Polazeći od misli "Književnost kao i vrlina, sama je sebi nagrada", šta za pesnika predstavljaju književne nagrade? I da li ga one stimulišu ili možda ometaju i otežavaju stvaralački proces?
Ni jedno, ni drugo. Nagrada je samo kratkotrajni blesak, kao kad se rodi ili zgori jedna zvezda u galaksiji. Čovek peva kako peva i pre i posle priznanja, i uoči i nakon (ne)zasluženih počasti. Kad ostaneš sam sa sobom, sam sebi položiš račun i obično vidiš da si u debelom minusu. Trud da konačni bilans koliko-toliko upristojiš je zapravo iskupljenje.
Dragan Marković, pesnik
Srž vaše poezije je u maternjem jeziku. Koliko je za jednog pesnika maternji jezik bitan? I da li nekad "prenatrpanost" jezika u pesmi može ugušiti prvobitni impuls ili emociju u pesmi?
Sve je u jeziku. Ako nije sam sebi svrha. Poezija je koliko nadahnuće i dar, toliko zanat i trud. Naći pravu meru između jezičkog oblikovanja (oneobičavanja) i jasnoće misli (artikulisanja) prevashodni je cilj pesnika. Kao što fudbalski čarobnjaci moraju da se bar donekle odreknu umiranja u lepoti i podrede individualnost zahtevima kolektiva, tako i pesnik treba da pokuša da bude razumljiv, jer se ne može, dlanom zaklanjajući, doveka sebi na uvo šaputati... Nije, pritom, zanemarljiva ni neophodnost da se održi visok nivo jezičke kulture, da se ne odstupi od visokih artističkih zahteva, u potrazi za novim putevima, ponekad i kroz eksperiment, provokaciju...
Da li je za umetnika bitno da radi na sebi kao čoveku i da li će se njegovo stvaralaštvo poboljšati ako je i on sam bolji čovek? Da li treba razdvajati umetnikov život od njegovog dela ili je to nerazdvojivo?
To je nerazdvojivo, ali se to mora raz-dva-ja-ti. Zato što njegovo stvaralaštvo u najvećoj meri ne dolazi iz same njegove ličnosti. Iz ovog i ovakvog njega. Dublje je sve to od kriterijuma i aršina društva i civilizacije koje se uniformiše očiglednostima i zaboravom.
Pored poezije za odrasle vi pišete i za decu. Približite nam kako je to pisati za decu? Da li se može govoriti da je jedno od tih pisanja zahtevnije i koje vas više ispunjava?
Kad pišem nemam na umu kako bi to trebalo da činim u odnosu na to kome je namenjeno. Svakako da postoje neki drukčiji zahtevi kad se piše, uslovno rečeno, za decu. Više me ispunjava kad pišem jednostavnije, jer se tako više igram. Oslobođen svih normi erudicije, nazovi-mudrosti, obaveštenosti...
Na jednoj književnoj večeri ste izjavili da poeziju možete pisati svakog dana i da vam je krivo samo što nemate više vremena. Da li je isto napraviti sto i napisati pesmu? I šta je u stvaralčkom procesu zanatsko a šta je pitanje nadahnuća?
Biti najbolji mogući zanatlija je stvar nadahnuća. Više bih voleo da umem da napravim sto nego da napišem stopedeset pesama. Tako bih bio sigurniji da drvo nije uzalud poginulo.
Da li je za jednog pesnika osama od ključnog značaja? Šta nas to pčele i mravi mogu naučiti što ljudi ne mogu?
Pčele i mravi nas uče da gledamo svoja posla. Da budemo marljivi u poslu koji nam je poveren. Osama je neophodna da bi se uhvatio korak i uspostavio neki ritam. Da bi se sabrale misli, da bi potekla živa reč. Još i ovo: moje pčele su obično bele, a mlavi pravi.
Pored poezije vi pišete i radio drame? Šta nas sve u budućnosti još očekuje od Dragana Markovića?
Ni sam ne znam. Pošten da budem. Možda mi se i pero raspertla, i okači o klin, fudbalski govoreći.
Dragan Marković (8. avgust 1978. Loznica).
Živi u Kostajniku, opština Krupanj.
Objavio 15 knjiga pesama.
Dvadeset kratkih priča za decu mu je dramatizovano i objavljeno na ,,Radio Beogradu". Objavljivan u književnim časopisima ( Sent, Koraci, Povelja, Književne novine, Bokatin Dijak, Savremenik, Bosanska vila, Ekerman, Skript, Trag, Fokalizator...)
Nagrade za kratku priču na konkursu Radio Beograda Dobro jutro, deco.
Nagrada iz Fonda Zadužbine Branka Ćopića (SANU).
KAD UMRE ČOVEK KOGA NISI POZNAVAO
A kada umre čovek kog nisi poznavao
i o toj uzgred-smrti crne ti dopru vesti,
kad umre čovek čiji ropac si prespavao,
i koga nećeš nikad i nigde živ susresti,
odaj mu zadnju poštu, zastani i zaćuti,
zatim se malo teži i plavlji gde zaputi.
Kad umre čovek tuđin, bezličnik i neznanac,
a to je svaki čovek, i zločinac i talac,
to su ti otac, mati, sestra i brat blizanac,
a to si i ti samcit, sam sebi strah i stranac,
kad umre čovek znaj da i svi ostali ljudi
za jednu smrt su življi, i za san više budni.
Kad umre čovek ko što mru izvor, hrast, vulkani,
kad umre strašnom smrću i krasnom istovremce,
kad umre čovek, suzo, ako te ima, kani,
u ime nerođene i nedorasle dece,
čije se kosti krune pod zvezdanom kupolom
u crn kam zatabane sprovodom, snom i kolom.
Kad umre neznan-čovek horizontom umanjen,
ti nećeš znati ko je od vas dvojice prvi
umro, a ko ostao da vežba umiranje,
i kog će golicati zraci, a koga crvi,
sve dok se sve površi i vremstva ne uravne
i na krvave međe polegnu mokre vrane.
Kad umre tebi sličan više nego što možeš
da pojmiš sav zadubljen u ogledalo sopstva,
i ti se spremaj zelen da neodložno pođeš
u pitominu gorku, u svetlosna progonstva,
jer je svakome tako višnji sud zacrtao,
ma kad živeo-mreo, ma kad gord zadrhtao.
Kad umre neki tamo u čelu il' začelju,
i tebe kosne nešto spram srca i procvili,
neki plamičak ljudskog rodbinstva što nas spaja,
objavi vest radosnu odavde do beskraja
da su se prvi čovek koji naseli Zemlju
i poslednji na svetu napokon zagrlili.
PIJACA
Prodaješ pesme?!
Na komad i na kilo!
Trgovče, sram te bilo!
Zar to se ne sme?!
Ludače, uzmi šilo,
izbuši što sitnije
artije ispisane,
ni gladan ni sit nije
koji lako pristane
da svoju reč proseje;
što pretekne od lane
nek ti se u brk smeje!
Šarani po tezgama,
patlidžan, keleraba,
orasi u rezgama,
a ispred božjeg raba –
Pesnika, skamarane,
na kilo i na komad,
bez straha i bez mane,
oslobođene pesme
skućene još onomad,
na suncu, a ti Nomad,
na koncu, a svet Gromad!
I grob i gnev i glad...
G! L! A! D!
ONO ŠTO NIJE KAMEN
Ono što nije kamen nije vredno pomena,
pesma se gnuša pomirljivih reči,
ono što nije kamen prelomi se preko kolena,
ono što nije kamen jezikom se zgnječi.
Ono što nije kamen čami u tuđoj senci,
svom se odrazu snishodljivo smeška,
ono što nije kamen najsrodnije je gusenici
što iznova nastoji još i još da se smekša.
Ono što nije kamen – bljutava je splačina,
rapsodija pustoši, beskrvni jek,
onom ko nije kamen neću prodreti do tančina
u srce tajnovito, u mutni pamtivek.
Ono što jeste kamen, onaj ko jeste kamen,
moraće celog života da čvršća,
i bude svagda spreman, ognjenom kišom ohrapavljen,
da brusi vid anđela sa nebeskih raskršća.
Za Artkum, Kosta Kosovac
Comments