I svoj i svačiji i ničiji...tako nekako - Damjan Đakov

DAMJAN ĐAKOV, ROĐEN JE 22. JANUARA 1959. GODINE, U BEOGRADU. DIPLOMIRAO JE NA LIKOVNOJ AKADEMIJI U BEOGRADU, U KLASI PROFESORA MOMČILA ANTONOVIĆA. OD 1984. DO 2007. GODINE, ŽIVEO JE I RADIO U ITALIJI, GDE SE DOKAZAO I ZAUZEO ZNAČAJNO UMET­NIČKO MESTO. IZLAGAO JE SVOJA DELA U BEOGRADU, NJUJORKU, MODENI, VENECIJI, ĐENO­VI, SIJENI I MNOGIM DRUGIM GRADOVIMA. UČESTVOVAO JE NA VIŠE OD 100 KOLEKTIVNIH EVROPSKIH IZLOŽBI I PREKO 40 NAJVAŽNIJIH EVROPSKIH SAJMOVA UMETNOSTI. DAMJA­NOVI RADOVI NALAZE SE U PRIVATNIM I EKSKLUZIVNIM MUZEJSKIM KOLEKCIJAMA ŠIROM SVETA. ITALIJANI SU MU POSVETILI NEKOLIKO MONOGRAFIJA I KATALOGA I SVRSTAVAJU GA U SVOG SAVREMENOG SLIKARA. ŽIVI I RADI U BEOGRADU.

DOSTOJEVSKI JE REKAO DA JE IME SUDBINA. KAKO TUMAČITI IME DAMJAN ĐAKOV ILI DAMIAN GIA­COV?

Imena su uvek davana po nekim ključevima koji su davno u prošlosti izgubljeni. Time se bavi i Kabala, a i mnogo ezoteričnih nauka često pronalazi tumačenje sudbine u imenu. Pitanje je šta je starije – kokoška ili jaje? Damjan je u svim filmovima ili pop ili đavo, na engleskom i nemačkom govornom području je demon, dok se kod nas izgubio taj koren. Đakov je isto tako student, te bi moje ime bilo Damjan Studentov, a studenti su bili samo studenti bogoslovije jer drugih škola i fakulteta nije ni bilo. Tako da ime u sebi nosi duboke korene i religiozne i mi­stične konotacije. U osnovnoj školi me je jedna prijateljica prozvala Giacovo Damiani i rekla da sam Italijan. Tada u to nisam verovao. Maštao sam o odlasku u inostranstvo, ali Italija mi nije padala na pamet. Sudbina se okrenula tako da ja zapravo jesam Italijan, tako da ne mogu da ignorištem te stvari. Danas se koren izgubio, a mnoga imena se ponavljaju i nemaju istu te­žinu kao što je to bilo u prošlosti. U mnogim narodima ime mora da se zasluži. Tako mi ima­mo radno ime dok ne stignemo do svoje zre­losti. Kada stignemo u zrelost, kao Indijanci, mi dobijamo ime – Velika Puma, Bik Koji Sedi itd. Mnogi u Evropi su menjali svoje ime, čak i prezime, jer su verovali da im je sudbina obe­ležena, želeći da od nje pobegnu. Ja nemam odnos prema tome, ali svakako da me je sve navodilo na to da su sva moja interesovanja posle bila vezana za religiju, misticizam i ezo­teričnu misao. Ne znam da li je ime moglo to da prouzrokuje, odnosno šta je starije – kokoš­ka ili jaje.

KAKO BI OPISAO SVOJU VEZU SA OVIM PROSTOROM I SA ITALIJOM OD KOJE SI TOLIKO TOGA DOBIO U UMET­NIČKOM SMISLU, ALI I ONOM DUHOVNOM, ESTET­SKOM, KULTUROLOŠKOM. I SVETLO I SUNCE I SAN I RAJ.

Mi kao ipak severnija zemlja imamo malo ta­mnije nebo, zagasitije boje. Pogledajte naše freske,, koristili smo vrlo malo boja. Kažu da sama opservacija boja zavisi od količine sve­tla. U nordijskim zemljama, nebo je oblačno i njihov kolorit je uvek zagasit. Što idemo juž­nije, boje su jače. Količina svetla zavisi od količine svetlosti, to je fizički fenomen. Kažu da beduini razlikuju mnogo više nijansi boja jer je njima ta percepcija, zbog količine svetlo­sti, mnogo doteranija. Kad sam u Italiji video nebo, drveće i sjaj, to je bilo drugačije od ove sredine. Bio sam dovoljno mlad da ti prvi ustici ostave duboke tragove, pa sam punim plući­ma udisao to što je bilo drugačije od onoga na šta sam ovde navikao. Ako pogledamo moje prve radove, oni su bili crno-beli. Uvek sam po­stavljao sebi pitanje zašto sam kao mlad bio tako ozbiljan. Kad ste mladi želite da dokažete da ste pametni, ali to nije način. Italija mi je dala lakoću izražavanja i svetlo i ispostavila je trajne uticaje na to što radim, čak i na samu tematiku.

U SVOM SLIKARSTVU KORISTIŠ MODERAN JEZIK, IZVEDEN IZ FRESKO SLIKARSTVA, NE POŠTUJUĆI NIZ LIKOVNIH PRAVILA. KAKO BI OPISAO SVOJ SLIKARSKI STIL? Shvatio sam da svako ko pogleda moje slike, vidi da se ja koristim nekim skraćenjima i slo­bodama koje su neprimerene. Daleko od toga da to može da bude opis prirode. Slikarstvo je moralo, da bi odgovorilo na datu tematiku, neke stvari da pojednostavi, tako da vi možete da vidite ceo jedan grad i u njemu kulu, gde car i carica vire i gledaju ispod Svetog Đorđa kako ubija aždaju. Vidite da oni nisu poštovali pra­vila perspektive jer je bio dominantan sadržaj. Kopirajući freske i ikone, shvatio sam da mi to daje izražajnu slobodu. Kad bi čovek hteo da naslika jedan grad i u njemu prozor, koji bi format to trebalo da bude? Ja smanjim grad i povećam prozor, napravim stvari koje su nelo­gične i nimalo ne odgovaraju realnosti, ali su toliko sugestivne da nikome to ne smeta. Ljudi vrlo rado prihvataju to kao neku realnost.

DRAGOLJUB KOJČIĆ JE NAPISAO KNJIGU ESEJ „DA­MJAN ĐAKOV: STREETS AND COLOURS OF TIME“ IN­SPIRISAN TVOJIM UMETNIČKIM DOMETIMA, STRA­ŠĆU U STVARALAŠTVU I PRIČAMA OD DETINJSTVA DO DANAS. JEDNA SVEOBUHVATNA BIOGRAFIJA POT­KREPLJENA SJAJNIM FOTOGRAFIJAMA I PRIČAMA. Dragoljub je filozof koji je, bez mnogo priče sa mnom, toliko duboko ušao u suštinu da me je zapanjio svojom opservacijom. Dok je pisao, povremeno sam čitao te tekstove i nisam ni na koji način želeo da utičem na njega. To je jako složeno i lepo viđenje koje mi imponuje, i redak primer u kome je filozof uspeo da se na takav način izrazi o nekom slikaru. Imam nameru sada da knjigu postavim i na internet kako bi bila dostupna svima.

TVOJE SLIKE SU VIŠESLOJNE, NAIZGLED MINIMALI­STIČKE, SA DUBOKIM ZNAČENJIMA I TUMAČENJI­MA. ŠTA SE KRIJE ISPOD TVOJIH SLIKA? RAZLIČITE PORUKE UTEMELJENE NA ZNANJU, INTUICIJI, SIMBO­LICI, NESVESNOM?

Mene su oduvek zanimali simboli i sva literatu­ra vezana za to. Vladeta Jerotić je bio jungista i imao je jednu knjigu o simbolima. Stalno sam želeo da otkrijem šta je tu toliko značajno. Sada shvatam da ima simbola koje mi usta­novimo za našu lokalnu upotrebu. To su, reci­mo, zastave. Kada bi neka druga civilizacija sa drugog prostora gledala zastave, ne bi ih razu­mela. Ali mi znamo da ako vidimo zastavu sa linijama i zvezdama, ona predstavlja Ameriku. To su simboli koje mi konstruišemo i oni osta­ju u upotrebi. Drugi nivo simbola vezujemo za logiku prema kojoj bismo kroz sadržaj eleme­nata u simbolima mogli da uđemo u njihovo tumačenje i raspoznamo određeno značenje simbola. Postoje i simboli koji su odraz neke više harmonije. Uzmimo primer brojeva. Prvo pismo je bilo klinasto, pa ako bismo pogledali kako su brojevi originalno pisani, videli bismo da ako bi se izostavile krivine, 1 ima jedan ugao, 2 ima dva ugla itd. Po tim simbolima bi­smo mogli da shvatimo numeričku vrednost. Mi se naviknemo na simbole i niko ne razume da oni u stvari slede ozbiljnu logiku, koju sam ja stalno sam tražio želeći da dođem do kraja. Ni najozbiljniji simbolisti nisu mi dali pravi od­govor koji bi me zadovoljio, zato se obraćam nekim simbolima iz prošlosti i religije. Površ­na forma ima lepu kompoziciju, dobar kolorit, često je dinamična i dopadljiva na prvi pogled. Na drugi pogled, u 90% slučajeva, ljudi ni ne primete priču koja se prožima kroz tu formu zato što su zainteresovani za estetski deo i on ih uglavnom zadovoljava. Te poruke su često subliminalne i niko ne mora da dođe do istog zaključka koji sam ja imao na umu kad sam to slikao. Slika treba na svakog da utiče, ali sim­boli ulaze u našu podsvest i kad-tad ona odre­aguje na njih. Nije teško videti da li neka slika ima složeniju strukturu ili je površna i bavi se samo estetikom zbog estetike.

BIO SI ČOVEK U PRAVO VREME NA PRAVOM MESTU POČETKOM 80-IH GODINA.

Jesam. Uvek sam mnogo voleo muziku i čak sam se malo i bavio njome. Šezdesetih i se­damdesetih godina je džez već odslužio svo­je i postali su divovi muzike koji su bili toliko obrazovani. Imali smo u isto vreme i simfo-rok, muzika je došla do kulminacije muzičkog izra­žaja i tehnicizma, a postojalo je bezbroj sjajnih bendova koji su strahovito bili muzički kvalitet­ni i potkovani. Odjednom, 80-ih su se pojavili klinci koji nisu znali ni da sviraju, često nisu imali ni instrumente, ali su na vrlo direktan način znali da se obrate i nešto kažu o svom vremenu, svojim emocijama. Odjednom se pa­žnja sa muzike prebacila na sadržaj, a da to niko nije primetio. Malo ljudi i dalje komenta­riše koliko je to bila značajna promena. Više nije bilo potrebno završiti muzički konzerva­torijum da bi se to spakovalo. Bilo je dovoljno uz nekoliko akorda pevati Retko te viđam sa devojkama. Bilo je nezamislivo da neko takve tekstove može da plasira, ali oni su odražavali našu stvarnost i svakodnevicu. To je promeni­lo način viđenja muzike i umetnosti. Muzičari su blisko sarađivali sa umetnicima. U to vre­me su bila dva pokreta, od kojih je jedan, New Wilds, bio u Nemačkoj. The Clash je imao na koricama sliku Midendorfa iz te grupe. Često su ljudi iz likovne umetnosti prelazili u mu­ziku i obrnuto. Kao na primer Talking Heads, umetnici su toliko uticali na dopunu njihovog vizuelnog identiteta. To je bilo multimedijalno, dobili smo spotove koji su bacili drugo svetlo na sve što se dešava. Simbioza 80-ih godina je donela drugačije razmišljanje. Pitanje je bilo šta mene stvarno zanima, šta ja imam da ka­žem. Pre toga sam čitao Kafku, crtao pacove i bubašvabe, sve mračno, ali sam shvatio da to ne odražava mene kao mladog čoveka. To nije bio proizvod mog emotivnog stanja, već više intelektualna težnja da se dokažem kao pametan. Osamdesete godine su rasteretile umetnost tehničkog dela i više obratile pažnju na sadržaj.

IZJAVIO SI DA SI MNOGO MALO U REALNOSTI, A MNO­GO VIŠE U FIKCIJI? ŠTA DONOSI FIKCIJA? DA LI SE MOŽDA ZAGLAVIMO U REALNOSTI? Ja sa slikama provodim 10 ili 12 sati dnevno. I u pauzi za ručak sam već u filmu gde razmiš­ljam o nečemu drugom. Dakle, moje misli su u toku dana 10 sati izvan ove realnosti. Shva­tio sam da ljudi ne shvataju koliko oni duboko žive van realnosti. Pomirio sam se sa tim da mi je posao takav, međutim kad god pitam ljude po imenu za neke naše zajedničke poznanike, možda ih ima dvoje, troje ili četvoro, a onda ih pitam za Toma Sojera, Haklberi Fina, Tarzana, Snežanu i sedam patuljaka, Petra Pana, Kape­tana Kuku – sve znaju. Ljudi komuniciraju više u virtuelnom, nego u realnom svetu. Naša ko­lektivna memorija je fikcija. U nas su usadili kolektivno sećanje koje je nastalo iz umetnosti i fikcije. Ljudi koji misle da su okrutni realisti i dalje znaju ko je i kakav je Terminator i navija­ju za njega, dele njegovu sudbinu. Više podele emotivno sa fiktivnim junacima nego sa likovi­ma iz realnog života. Dakle, fikcija ili realnost? Mislim da mi samo ne vidimo koliko smo dugo u fikciji, a malo u realnosti.

TVOJ AVANTURISTIČKI DUH TE JE ODVEO NA CEJLON DO DRVETA KOJE JE 22. JANUARA 1959. POSADIO JOSIP BROZ TITO? ZNAKOVI PORED PUTA.

Da bi čovek mogao da prati te igre sudbine ili slučajnosti, mora da ima hrabrosti. Ljudi se boje da rizikuju i izdvoje se iz sigurnosti svog okruženja, gde već imaju neko mesto. Otići sam na drugo mesto i tražiti da se potvrdiš kao ličnost nije tako lako. Ljudi dobijaju stipendije i studiraju, ali opet su u getu sa studentima koji su istog profila ili istog ekonomskog stanja. Malo ko se samostalno upusti u tako nešto, jer istražiti te stvari znači istražiti sebe. Na Cejlon sam slučajno otišao i u nacionalnom parku ugledao jedno drvo. To je bilo najmanje drvo u parku. Postoji fotografija u mojoj knjizi gde se vidi da je moglo obema rukama, prstima da se obuhvati koliko je bilo malo. Ispod je pisalo da je drvo zasađeno na dan, mesec i godinu mog rođenja i da ga je zasadio maršal Tito. Pošto sam se razumeo u astrologiju i malo se bavio time, shvatio sam da je zasađeno i na sat mog rođenja. To sam shvatio kao znakove pored puta, kao i bezbroj drugih puta kada se to de­silo. Rekao sam da ako se pojavi neki znak, ja ću odgovoriti na taj poziv. To se i desilo. Neko­liko godina sam odlazio na Cejlon i dosta sam vremena provodio tamo, što je rezultiralo pro­izvodom koji je dobio nagrade za najbolji čaj. Osmislio sam i osnovao firmu za čajeve, što je bilo neverovatno. Ako ste osnaženi verom ili iznenađenjem da takve stvari postoje, onda vam se otvaraju vrata.

ŠTA SU TI DONELI SINHRONICITETI U ŽIVOTU, A BILO IH JE MNOGO – OD ODLASKA IZ SRBIJE DO CEJLONA I FILMSKIH ŽIVOTNIH SITUACIJA KOJE SI IMAO.

U tom prvom periodu, kada sam bio mlad, imao sam puno vremena i nisam imao odgovornost i ozbiljnost koju moja pozicija nosi, kao kasnije kada sam počeo da izlažem i imam veze sa oz­biljnim galerijama. To je postao okov za mene, a pre toga sam uživao u nekoj vrsti slobode. Kasnije je to je sve postao rad i svejedno je čo­veku da li 12 sati sedi u ateljeu u Parizu, Nju­jorku ili bilo gde drugde. Posle tih 12 sati, retko sam imao vremena ili mogućnosti da uživam u nekom gradu, pa to na kraju postane sekun­darno. Velika je stvar imati vremena i novca kako biste mogli da uživate u plodovima tog rada. Ja sam u Italiji uvek bio iznenađen kada bih video da ljudi znaju za mene. Mislio sam da smo mi nevidljivi. Imao sam sreće da je to okruženje oko mene bilo izuzetno i ne znam čime zasluženo. Poznavao sam najpoznatije glumce, muzičare i režisere. Sa mnogima sam sarađivao, dostavio niz plakata i bio sam spo­minjan u mnogo knjiga. To su energije koje se uzajamno traže i kad se sretnu uzajamno se nadopunjuju. Ako sam dobio nešto, dobio sam mogućnost da upoznam puno ljudi i kroz to obogatim sebe i svoju stvarnost.

STVARANJE U TAMNJANICI – VERUJEM DA JE POSE­BAN DOŽIVLJAJ ZBOG SNAGE PRIRODE, LEPOTE, USLO­VA RADA, MIRISA LAVANDE. KAKVA JE SARADNJA SA UDRUŽENJEM PIGMALION I GORAZDOM ČUKOM?

Tamnjanica je nešto magično, deluje toliko izolovano. Sama zemlja i mirisi tog bilja su po­sebni. Ja sam bio tamo ne samo kada su brali lavandu, nego i smilje i bosilje itd. Sva hemi­ja toga je bila uvek nešto što me je privlačilo i kada bih imao mugućnosti, na isti način bih se bavio time. Spojio bih umetnost i ono što ipak nije poljoprivreda egzistencijalne prirode, već neka nadgradnja. Gorazd Čuk je znao da spo­ji te dve stvari i potpuno se dao u odnose sa umetnicima i prirodom. To je rezutiralo magič­nim spojem i ja mu želim samo da to potraje što duže i proširi se. Uvek se prelivalo tako – u početku su ljudi puno ulagali da sagrade neku zgradu u koju su posle donosili slike i umet­nine. Kada je ta zgrada posle dobila ime Luvr, prestali su da investiraju, a krenuli su da zara­đuju od toga. Luvr donosi Francuskoj mnogo novca. Toliko miliona ljudi ide da pogleda te sli­ke i svi ostanu da pojedu sendvič ili zamoreni gledanjem muzeja ostanu u restoranu ili kupe suvenir. To je velika industrija, tako da ulagati u umetnost ne znači da je to večito ulaganje, nego uvek postoji momenat kada takva ulaga­nja mogu da se vrate. Bilo medijski, kroz neku promociju, a na kraju i ekonomski. To je proje­kat koji mi se jako dopada.

Izvor: Pigmalion Art

Piše: Mia Medaković- TopalovićĆ

Intervju: Damjan Đakov

Fotografije: Milan Đakov