Radove koje si nam poslao odišu analitičkim posmatranjem, iskustvom i veštinom. Da li je analitički crtež presudan u stvaranju likovnog dela?
Svako umetničko delo je povezano sa podsvešću umetnika, pa se tako i moje podsvesne želje i fantazije kroz stvaranje probijaju u spoljni svet, ostavljajući svoj trag na crtežu ili slici. To je analitički, stvaralački – mentalni proces iz kojeg nastaje umetničko delo, koje je proizvod mojih potisnutih osnovnih potreba i nagona. Tako sam tim analitičkim pristupom crtanja, predstavio seriju radova, koje sam radio u različitim periodima, odnosno u psihičkim stanjima u kojima sam se nalazio i koje sada čine moj umetnički opus, koje sam nazvao “Od imaginarnog ka realnom”. U ovom opusu koristio sam se ne samo realnim prikazom ovih predmeta, već apstraktnim umetničkim izrazom, koje je u trenutku mog stvaranja, bilo vezano za subjektivno i emotivno umetničko istraživanje, zato što nisam želeo da
predstavim stvarnost, već sam pokušao stvoriti neku drugu dimenziju te stvarnosti.
U nekim od radova, sam pokušao, da kroz kompoziciju slike, odnosno kroz njen vizuelni format, kroz raspored linija, boje, oblika, tona, stvorim jednu ekspresivnu celinu, mada sam išao i korak dalje stvarajući jednu vrstu instalacije, koja u stvari predstavlja prostor u kojem se skladište predmeti i stvari koje služe za popravku. Tako sam spontano odlučio da redukujem neke likovne elemente kako bih otišao korak dalje.
Počeo si od prikazivanja enterijera i završio na '' neredu u enterijeru''? Zbog čega, šta nam govore zgužvane novine, ključevi, suđe?
Na misteriozan i često paradoksalan način, inspiracije i ideje za slikanje, često mi dolaze naizgled niotkuda, a kadkad su složene misaone, kompleksne radnje, pri čemu pokušavam da se potpuno udaljim od realnog, da u, rekao bih, jednom meditativnom stanju “mentalnog reda” odnosno smirenosti, dosegnem do stanja, koja mogu nazvati vanvremenskim. Volim da se izlažem novim iskustvima i stanjima uma, koja su ponekada u “neredu”. Tako je smatrao i Kaufman, da kreativnost podrazumeva niz različitih, međusobno povezanih aspekata, intelektualnu radoznalost, traganje za uzbuđenjem, otvorenost za osećanja i fantaziju, jer to sve zajedno pokreće kognitivno i bihejvioralno istraživanje sveta, vašeg unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Kreativnost nije ništa drugo nego individualno izražavanje
vlastitih stanja, želja i jedinstvenosti. To mentalno stanje “reda i nereda” je prevazilaženje granica svesnog mišljenja kako bih iz stanje nereda, dospeo u uzvišeno stanje reda, koncentracije i smirenosti.
Haris Rahić, slikar
Da li se odsustvo ljudi na tvojim radovima može povezati sa neredom? Na koji način?
U mom slikarskom opusu koje sam nazvao “Od imaginarnog ka realnom” koje se pežurativno može nazvati od reda ka neredu, nisu prikazani ljudi, jer su moji motivi na slikama proizvod ljudskog delovanja, oni su odraz stanja u kojem se ne nalazim samo ja, već i društvo kao celina. To je sklad i nesklad koji je svojstven ljudima, odnosno stanjima u kojima se oni nalaze. Zato sam smatrao da prikaz ljudi na mojim slikama nije potreban, jer sam želeo da ovim opusom skrenem pažnju da su ta stanja reda i nereda svojstvena ne samo mojoj imaginarnoj slikarskoj mašti, već i ljudima uopšte.
Kako utiče književnost na tvoja dela, postoji li neko književno delo koje te inspiriše?
Književnost i umetnost uopšte, a posebno slikarstvo su u neraskidivoj vezi, sinergiji. Umetnost utiče i prati društvene događaje, odnosno ona je odraz stanja društva u kojem živimo. Među knjigama koje su me proteklih godina inspirisale, odnosno oblikovale moju slikarsku svest, jeste knjiga ''Umetnost i kultura''otpora, Milene Dragičević Šešić, koja u stvari predstavlja nastavak njene prve knjige ''Umetnost i Alternativa''. Knjiga obuhvata dva politička događaja, 9. mart 1991. i 5. oktobar 2000. godine, sa osvrtom na fenomene i pojave koji su prethodili ovim događajima, i koji traju do današnjeg dana. To je bila, kao što
autorica kaže, “borba za društvenu pravdu”, “borbe za slobodu umetničkog iskaza i govora”. Uticaj ovog književnog dela naročito se ogleda u mojoj slici “Stare novosti”, koja predstavlja asociranje na “gužvu”, na mnoštvo pobacanih novina, kojom sam želeo da prikažem izrabljene, korišćene novine, prepune događaja, iz vremena u kojem su nastale, koje su, sledom novih dešavanja, izgubile na svojoj aktuelnosti. One su prepune naslova, koji su odbačeni, potisnuti u zaborav, jer to može učiniti samo vreme, sledeći nove, trenutne, aktuelne teme. Svaka je sama zaključana u svoje doba, vezana, odložena poput starih
“zaključanih soba”. Tu su skriveni podaci prepuni tekstova, ostavljeni baš onakvi kakvi su i bili na dan kada su i sami događaji nastali, tako da su postali deo istorije. Ovim delom sam sledio studiju profesora Branimira Stojkovića da umetnost može da prethodi društvenoj pobuni artikulišući umetničkim sredstvima suštinu problema; da umetnička praksa bude paradigma društvenog procesa i time da ga estetski legitimiše; da se inspiriše pobunom i održava njen duh živim, te da ostaje u posedu aktera i kada pobuna postane istorijska činjenica, svejedno da li je reč o pobedi ili porazu.
Naši impresionisti ili francuski kubisti? Ko ima jači uticaj na tvoje radove ?
Uticaj kubizma i impresionizma na moje slikarstvo je gotovo istovetan. Francuski kubizam je moderni pokret koji je stvorio estetiku, koji je izrazio vizualizaciju spoljnjeg sveta u obliku geometrijskih oblika, i u tom delu sam naklonjen kubizmu. Impresionizam, je svakako deo mog slikarskog angažmana, ne po formi, već po osećajnosti i spontanosti. Otuda ova dva pravca koja su suprotna, jer jedan predstavlja posmatranje predmeta iz vise pravaca, a drugi nam govori o osećajnosti slikarskog izraza, odnosno subjektivnoj impresiji.
