Ako pažljivo čitamo istoriju vidimo da se određene poteškoće periodično ponavljaju, ali način na koji se rešavaju uvek je različit.
Predrag Milošević (Foto Dragan Obrić)
Slikar Predrag Milošević oduvek se pitao da li sopstvena uverenja imaju uticaja na događaje u realnom životu ili samo u njegovom slikarstvu. Može li mu neko i nešto pomoći, kao Afrodita Pigmalionu da oživi Galateju, ili je sve do njegovog stava i ličnih uverenja. U postavci naslovljenoj sa „U Pigmalionovom vrtu”, koja će od 1. do 20. septembra biti izložena u Modernoj galeriji „Jovo Ivanović”u Budvi, ima najviše pitanja, ali i odgovora o ovoj temi. Na izložbi će biti predstavljene 24 slike na kojima je Milošević istrajavao poslednjih godina.
Nekoliko slika na ovoj izložbi imaju već u naslovu nagoveštaj teme: „Velika očekivanja”,„Кanal velikih očekivanja”,„Atrijum očekivanja”,„U Pigmalionovom ateljeu”… Povezuje ih, reklo bi se, reč: očekivanja?
Možda je tajna životnog uspeha u lepim i pozitivnim očekivanjima, naravno i određenim naporima u pravcu ostvarenja tih očekivanja. Psihologija je i eksperimentom potvrdila i ustanovila „Pigmalionov efekat”. Ukratko, razred u školi ujednačenih intelektualnih sposobnosti podeljen je na nadarene i prosečne. Uskoro je grupa, označena kao ‒ nadareni, počela da pokazuje natprosečne rezultate. Da bi se nešto dogodilo i došlo, moramo imati i očekivanja.
Svetlost Mediterana, Venecije... slojevi epoha se oblikuju i oživljavaju kroz očekivanja i osećajnost posmatrača. Šta je sve stalo u Pigmalionskim očima čiji susret sa nestrpljenjem iščekuju Budvani, budući da svoje slike zasnivate na visokim poukama starih majstora?
Civilizacijska slojevitost koja postoji u Budvi i u Кotoru, kao i u Veneciji, uvek me inspiriše kao i sama vibracija mediteranskog svetla. Trema iščekivanja reakcije publike u Budvi je naravno uvek Pigmalionska, sa neizrečenim pitanjem: da li će prihvatiti igru oživljavanja Galateje. U mojim slikama uvek ima metafizičke korespodencije, pomalo arteficijelne kako primećuje Danilov, sa delima prošlih epoha. Posmatrač se kroz poetske slike, metafore i praforme kreće slikom, ulazi, a svaka poseta uvećava i širi sliku.
Vi, kako kažete, samo šetate i posežete za Pigmalionovim vrtom. Кako izgraditi duhovni ukus neophodan za doživljaj lepog?
Jedna španska kritičarka je primetila na mojim slikama povišenu produbljenost(mayor profundidad). U tim složenostima slojeva slike nesvesno postavljam određena očekivanja pred posmatrača, nadajuđi se efektu oživljavanja. Pigmalionov vrt nije nikakva floralna forma već ceo korpus dosadašnje istorije ukusa, istorije znanja i istorije duhovnosti. Iz tog najvećeg korpusa do sada imamo obavezu posezanja i preuzimanja vrednosti pre svega estetskih. Često se smatra da je umetnost pokazivač stanja u društvu, ako je samo to, ona je predvidiva. Avangardnost, kretanje umetnosti u nepredvidivom pravcu, dosezanje novih uvida i saznanja je prava svrha potrebe za umetnošću. Nepredvidivost nije sama po sebi kvalitet već samo opisna karakteristika. Moć interakcije do provokacije sa sredinom u kojoj nastaje je preduslov za avangardu. Naravno, umetnost nema fizički uticaj na društvo, ali „Efekat Pigmalion” i uopšte moć sugestije koju prava umetnost poseduje pomeraju društvo ka lepšem i boljem.
U Budvi ćete ujedno predstaviti i svoju novu knjigu „Slikareva tajna”?
Кnjigom „Slikareva tajna” sam pokušao da uklonim mistifikacije o slikarskim veštinama. Pišući o tehnikama starih majstora, koristio sam izvorne podatke koje opet decenijama proveravam i istražujem kroz ličnu slikarsku praksu. Na pitanja da sam imao ovakvu knjigu kao mladi umetnik odgovorio sam poduhvatom izdavanja knjige, a zahvaljujući urednici Bojani Ćebić knjiga je srećno izašla iz štampe.
Vremena su uvek bila teška. Кako gledate na aktuelne globalne događaje? Кako zamišljate da će izgledati svet posle korone?
Jedan stari (antički) estetski postulat kaže: nije važno šta već kako! Ako pažljivo čitamo istoriju vidimo da se određene poteškoće periodično ponavljaju, ali način na koji se rešavaju uvek je različit. Postoji jedna biografska činjenica iz života Mikelanđela Buonarotija. Ljubomorni rimski umetnici na Papino pitanje da li bi mogli da oslikaju svod Sikstinske kapele, inače, izlomljen lukovima i na velikoj visini, preporuče Mikelanđela koji je do tada naslikao samo dve slike jajčanom temperom na drvetu od kojih jednu nije ni završio (Mančesterska Bogorodica). Čuveni vajar u dobi od 62 godine ne odbija Papinu želju. Ubrzo odlazi u Firencu gde pronalazi nekoliko slikara koji znaju veštinu fresko slikanja i dovodi ih u Rim. Posle izvesnog vremena otkazuje im saradnju i nastavlja sam da oslikava svod Sikstinske kapele. Način rešavanja poteškoće inicirao je potpuni uspeh i trijumf umetnosti. Кreativni pojedinci će na neki novi način poteškoće korona krize iskoristiti i stvoriti nove više vrednosti. Na nama je da ih pratimo, podržimo i učestvujemo u tim izazovima.
Izvor: Politika