Una, tvoje slike možemo definisati kao otvorena dela, ali nikako kao dvosmislena. Kako ti
doživljavaš beskraj? Možeš li nam nešto više reći o seriji slika ''Beskrajnost dolina''?
''Beskrajnost dolina'' je bio naziv moje samostalne izložbe održanoj u galeriji ULUS, u Beogradu i to u februaru tik pred pandemiju koja nas je zadesila. Nazvala sam je tako, jer su me dela vizuelno podsetila na doline kojima se ne nadzire kraj, ali isto tako i u figurativnoj konotaciji ono je igra koja pobuđuje osećaj beskraja. Slike na papiru su pronikle spontano i kao reakcija slika na platnu, a dobijene iz iste palete. Kasnije sam u toj spontanosti prepoznala kvalitet i vezu sa slikama na platnu, te sam rešila zajedno da ih izložim jer su na kraju one za mene bile celina koja se međusobno prožima i dopunjuje.
Ove dve serije slika na platnu i slika na papiru nastajale su od 2018. godine, pa sve do januara 2021. godine.
''Out of focus'', kombinovana tehnika, 100cmx100cm, 2019. godina, Una Novosel
Šta je za tebe emocija?
Smatram da je za apstraktnu umetnost, kojom i razvijam svoj rukopis u slikarstvu, emocija jako bitan element odnosno pokretač za nastanak dela. Bilo da su emocije lepe, ružne, tužne i slično, sve je dobro dok nas neka emocija pokreće. Ponekad imam osećaj da određena emocija i sama stvara neko delo, pomoću mojih ruku, mog tela, savladane tehnike i materijalima neophodnim za isto. Nekad nisam ni svesna trenutka dok stvaram, prepustim se osećaju i on me vodi do krajnjeg iznenađenja.
Koja je razlika između aprstraktne umetnosti danas i pre?
Ovo je možda više pitanje za teoretičare umetnosti i za malo obimniji intervju, ali hajde potrudiću se da budem što konciznija. Apstrakcija danas nije nova pojava, kako za publiku tako ni za teoretičare, umetnike i ostale. Ona je u svojim počecima rane moderne umetnosti 20. veka od Fransisa Pikabija (french. Francis-Marie Martinez de Picabia), Vasilija Kandinskog ( rus. Василий Васильевич Кандинский), Mark Rotka ( енгл. Mark Rothko) i mnogih drugih (da ih ne nabrajam a ima ih pozamašno,kako u slikarstvu tako i u vajartsvu), bila više istraživačkog karaktera. Umetnici se nisu oslanjali na tradicionalno na postojeće pristupe. Umetnost se kroz apstrakciju menjala, kako u svojoj formi tako i u primeni materijala. Apstraktna umetnost je tada bila jedna nova pojava. Razvijala se u nekoliko pravaca, kao što su:
geometrijska, arhitektonska i klasična apstrakcija, koju npr. možemo videti kod Kazimira Maljeviča (rus.Казими́р Севери́нович Мале́вич), zatim kroz gestualnu ekspresiju u akcionom slikarstvu Džeksona Poloka (engl. Jackson Pollock), pa zatim u neformalnoj umetnosti poznatija kao enformel i protagoniste ovog pravca italijana Alberta Burija (it. Alberto Burri), koji je svojim pristupom oformio novi pravac uvođenjem (ne) slikarskih materijala, paljenjem platana u kombinaciji sa paljenjem plastike i dr. Zatim sikarstvo polja boje Marka Rotka, i mnogi drugi. A danas, apstraktna umetnost je već svrstana kao
pravac po kategorijama. Ono više nije nešto novo, ono postoji, samo menja svoje oblike, forme, načine i sl.
Una Novosel, slikarka
Kako publika doživljava enformel? Koja je to reč kojom bi ga ti opisala, pribižila publici a da ih ne ostavi ravnodušnim?
Ono što sam na svojim izložbama primetila, enformel kod publike budi interakciju. Svima je zanimljivo da dodiruju slike jer su sačinjene je od reljefa i to od kombinacije raznih materijala. Publika je različita, neko gleda umetnost kroz neku lepotu, nekoga privuče intigrantnost, nekoga emocija, a neko na to gleda kao i na investiciju. Bilo koji oblik umetnosti mislim da treba samog ljubitelja, posmatrača da ponese na svojstven način, bilo ono enformel ili bilo koji drugi pravac. I mene je enformel izabrao čulno i spontano.
Enterijer ili slikartvo, šta ti je draže s obzirom da su obe discipline vladanje prostorom? Mali ili veliki format, kojim bolje vladaš? Koje materijale koristiš u svom radu?
Enterijer je divan posao, ali i jako zahtevan. Mnogo je odgovornosti kojima jedan dizajner enterijera mora da menadzuje, osim toga da je možda talentovan za zanimljivo ili pametno rešenje. Ljudi se često zanesu da je biti enterijerista, dovoljno poznavanje 3D programa, koji pruži klijentu osećaj lepog divnim prikazom nekog ambijenta, ali enterijerista je sve samo ne to. Mnogo je izvedeno nepromišljenih enterijera, a sve to nekoga košta i ljudi veruju mnogim kvazi dizajnerima. Divan je to i zahtevan posao i ja ga se ne odričem u potpunosti, ali slikarstvo je definitivno preovladalo. Oduvek sam želela da slikam i time da se bavim i vremenom sam se tome sve više i više posvećivala, a onda i u potpunosti. Svaki format je dobar format, samo što su veliki formati uvek intrigantniji za posmatrače, ali i za umetnika zbog osvajanja velike forme poput nekakvog velikog igrališta za decu. Mnogo više ima mogućnosti na velikom formatu da se umetnik poigra, ali i mali format ume nekad da raspameti. Bitniji je rezultat koji dobijemo na kraju nego o kojoj dimenziji je reč.
Materijale koje koristim često vezujem za lokalitet u kome stvaram. Uvek gledam da slika ponese nešto od ambijenta u kome nastaje. Pa tako često to biva zemlja, kese, kamenčići, zlatni listići, ma bilo šta što mi zapadne pod ruku a učini mi se poželjnim za tu formu. Od boja uglavnom koristim akril i paleta je češće monohromatska.
''Faded shadows'', kombinovana tehnika, 100 cm x100 cm, 2018.godina
Reci nam nešto o svojim prvim početcima. Koji period za neafirmisanog mladog umetnika je najteži?
Ako bih zaista krenula od onih prvih ambicija i potrebe ka umetnosti, onda bih izdvojila period dok sam se još kao dete igrala u tatinom slikarskom ateljeu. Sve što bi on odbacio ja bih od toga nešto napravila. Eto od malena su me izgleda privlačile sekundarne sirovine. Da im nađem svrhu i učinim ih vidljivim. Kasnije sam se razmišljala pri upisivanju na fakultet da li slikarstvo ili enterijer, pa je preovladao enterijer. Više možda radi neke egzistencije ili kao sigurnog posla. Ali eto, na kraju ipak ne možemo da pobegnemo od samih sebe. Vratila sam se slikarstvu sa svim neizvesnostima koje ono donosi.
Svaki period u kom si trenutno se čini najtežim, a taj osećaj verovatno uvek i vuče za napretkom. Osećaj da možeš bolje i više mislim da je dobar da postoji kod svakoga odnosno u bilo kom poslu. To je valjda pokazatelj da i dalje ima vatre ili da si i dalje u igri. Ali verujem da treba biti i umeren i pre svega strpljiv, da ne pregoriš od ambicije, želje i snova koji se ne ostvaruju kako si možda zamislio ili kako bi pak voleo. Sve u svoje vreme valjda i ništa se ne može preko noći. Lagano.
Učesnica si likovne kolonije koja se organizuje u okviru projekta Pigmalion? Reci nam nešto više o tome, format slike, tema, kolege umetnici?
Pigmalion je kolonija kojoj bih se uvek rado vratila. Sve je deset plus. Domaćin, organizator, a sada i moj drug - Gorazd Ćuk, napravio je sebi uživanje po meri, a onda to podelio i sa umetnicima. Imamo priliku da nekih sedam dana, u neverovatnim uslovima stvaramo, boravimo, družimo se i upoznajemo sa kolegama. Super je što je projekat počeo da spaja srpske i slovenačke umetnike, pa možemo da razmenjujemo ideje i da delimo ambicije vezano za galerije, rezidencije, izlaganja i slično.
Uradila sam jednu sliku, ali slagaću ako znam kojih je dimenzija, možda oko 120x160 cm, ali ostalo mi je još tri dana rada na njoj, te ću po povratku i da je premerim i dovršim. Ono što je meni lično zanimljivo za tu sliku, jeste što sam izašla u boje. I za divno čudo nisam ih prebojila što obično biva. Super mi je i jedva čekam ponovo da je vidim. Nekako mi se čini da sam je jako brzo uradila s’obzirom na to da mi je za slike uvek potrebno više, mnogo više vremena. Tema ovogodišnjih radionica Pigmaliona je ,,Buđenje života’’. Mislim da je ova tema pogotovo kolegama iz Slovenije zaintigrirala čula, s’obzirom da su oni malo pred koloniju bili pušteni iz karantina, mislim na celokupnu situaciju u Sloveniji zbog korone. Nešto su tamo bili duže pod ključem i rigoroznijim merama.
Akril na platnu, 40cmx 40cm, 2019. godina